Пријатељи неправде

Крајем педесетих и почетком шездесетих година у Америци десило се нешто кључно за изградњу демократије у овом друштву. Покрет за грађанска права успео је да сруши скоро све званичне баријере формиране на основу расне припадности, показујући да обични грађани могу да доведу до правих промена само ако су одлучни и спремни да, уз сопствени ризик, дигну глас против неправде и силе. Тај активизам заснован је на једној скромној појави названој „посведочење” (bearing witness). То значи да су обични грађани из разних делова Америке ишли директно у јужне државе да би учествовали у демонстрацијама и покретима грађанске непослушности да, једноставно, својим присуством осрамоте локалне власти које су тада подржавале расну поделу Америке и дискриминацију црнаца.

У Србији је сличан активизам био присутан деведесетих година на улицама скоро свих већих градова, када су обични грађани с пиштаљкама у устима и често са децом шетали по хладним улицама. У Америци за време покрета за грађанска права и у Србији за време уличних протеста против режима Слободана Милошевића грађани су показивали до које мере су спремни да жртвују сопствене интересе, па и ризикују живот.

Зато ми је чудно да се многи у Србији, који су се активно борили против режима Слободана Милошевића и сваке врсте неправде коју је тај режим представљао, сада одједном директно или индиректно залажу за једну политику која рачуна на пасивност или чак тиху подршку најновијој неправди почињеној на овим просторима – признавању Косова од стране Америке и великог броја земаља ЕУ. Малтене, један број грађана Србије оправдава ову неправду, и то на бази једног интереса, тј. „требало би да заборавимо на Косово да бисмо могли боље да живимо у Европској унији”. Мени се чини да се оваква врста размишљања заснива на једној себичности. Себичности која се крије иза велике бриге за „бољу будућност Србије”. А у суштини, многи од ових људи који подржавају овакав став према Косову и ЕУ не виде да питање независности Косова јесте у суштини питање прихватања неправде.

Можда је и у овоме разлог зашто они немају разумевања за оне међу нама који мисле да главни разлог због чега се, поводом Косова, треба борити против бахатости, неправде и кршења међународног права јесте баш то што будућност Србије мора да се заснива на спремности грађана да нешто ризикују да би изградили нормалну и стабилну државу која представља модерно демократско и економски просперитетно друштво. Баш због тога имамо обавезу да се боримо против ове и сваке друге неправде, не марећи да ли је починила Влада Србије или Америка, или чак Европска унија, исте оне која „нема алтернативу”.

Српски пливач Милорад Чавић можда због тога што је школован у Америци, али можда и због тога што је веровао у све оно што смо обећавали да ћемо да променимо у Србији када се решимо Милошевићевог режима је одлучио да сноси ризик и да можда ускрати себи могућност за још већу славу и успех као спортиста. Али ипак, Чавић је дигао свој глас и „посведочио” против неправде која је направљена Србији и која је у великој мери пореметила међународне односе не само на Балкану него и другде, од Израела до Тибета. Он је урадио нешто што није било само врхунац несебичности него такође и пример личне храбрости. Што је много важније, он је то урадио на један достојанствен и миран начин.

Нажалост, неки у Србији су то осудили. На страницама „Времена” и НИН-а понуђен му је савет да „ћути и плива”. Неки читаоци вести Б92 су много оштрије осудили Чавића, пишући: „Ако му је толико стало до Косова и слања ’позитивне’ енергије (?) нека иде и тренира на базену Митровице или Приштине”.

У суштини, реакције против Милорада Чавића ових дана у великој мери указују на озбиљне проблеме у друштву Србије. Постоји једна гласна група људи која мисли да будућност Србије једино може да се изгради у Европској унији, па макар та унија била недемократска и насилничка. Уз то, ти људи сматрају да Србија, па чак и појединци, не би требало превише да љуте оне земље Европске уније које арогантно мисле да им је све допуштено; чак и то да газе међународно право, показујући тиме како „сила Бога не моли”.

Овакав менталитет је најбољи пријатељ свакој аутократији и неправди. Архитекти признавања независности Косова у Вашингтону и Бриселу рачунају на то да ће ипак да успеју у својој ароганцији и неморалности због тога што се надају да ће код већине грађана Србије победити жеља за материјалним добрима над жељом за стварном демократијом. Они би желели не само да Срби прихвате неправду у вези са Косовом него и да им се захвалимо зато што су од нас направили „јединствен случај” њихове спољне политике. Оваква Европска унија представља само краткорочну материјалну добит за Србију. Ако неко у Србији стварно тражи оне вредности на чијој основи је изграђена та иста Европска унија, мораће да их нађе на некој другој адреси.

Србија може да се препусти на милост или немилост силе која представља већи део чланства Европске уније, али ти који у суштини заговарају овакву Србију морају да буду свесни да то раде за краткорочне интересе, и то у великој мери сопствене. Дугорочно, за Србију је много важније да што већи број грађана поново скупи довољно храбрости и да одлучно уђе у борбу против неправде и политике која представља прошлост. Прошлост која је пуно коштала грађане Србије, али и цео Балкан. Прошлост која је заснована на уверењу да сила може да одлучи све и да демократија може да се изгради недемократским средствима. За оне који виде Србију на овакав начин, и који виде спас Србије у оваквој Европској унији, Милорад Чавић и људи попут њега не могу никако да представљају нешто позитивно. За мене, Милорад Чавић и људи попут њега представљају ону будућност коју желим Србији.