Трчање – омиљена дисциплина старијих атлетичара
Маратонац би могао да постане малтене свако. Није важно да ли иза себе има атлетску каријеру, као ни то колико има година. Једино је битно да је мотивисан, дисциплинован и истрајан у вежбању. То потврђују и ветерани у атлетици, учесници бројних надметања на Балкану, у Европи и свету. Међу њима има оних са 80, 90, малтене и сто година, а такви се најчешће истичу у дисциплинама као што су спринт на 60 метара, маратон, полумаратон, ходање...
Њихово учествовање на атлетским првенствима за ветеране често и нема прави такмичарски карактер, подсећа професор физичке културе Весна Репић-Ћујић, из Завода за спорт и медицину спорта, али ови прекаљени спортисти у годинама ипак јесу равноправни учесници.
– Године нису ограничење за учешће у маратону или полумаратону, где се често догађа да се одлични резултати постижу управо у зрелијем животном добу. На таквим такмичењима имамо и атлетичаре од сто година. Ипак, у ветеранској атлетици неке дисциплине морају да се затворе за оне који су прешли одређене године живота. Дисциплине попут скока увис или оног с мотком, опасне су за старије такмичаре, а они и не могу да испуне норме које важе на такмичењима. Опет, имамо примере да неко и са 80 година може боље да трчи или скаче, него млађа особа – објашњава Репићева, која је управо отпутовала у Данску на Европско првенство у атлетици за ветеране где је у улози делегата. Њен посао је да надгледа све у вези са организацијом, поштовањем правила, да ли је ангажовано довољно судија, јесу ли стазе како треба, да ли се одржава допинг контрола...
– На таквим такмичењима учествује око 3.000 особа (у Данској их је више од 3.800, из 44 земље). Конкуренција је велика, границе се померају и што се тиче технике, квалитета, узраста... Раније су најбољи такмичари имали од 40 до 45 година, а сада између 60 и 65 година, у зависности од дисциплине – открива Репић-Ћујић.
(Фото М. Бракочевић)
За велике успехе, сем уложеног труда, потребан им је и новац. Проблем је што на таквим такмичењима свако сноси своје трошкове.
– Атлетика није скуп спорт, јер ако трчите не треба вам новац, али уколико скачете увис биће вам потребни услови за вежбање. У том смислу, наша држава претерано и не помаже ветеране у атлетици, али искрено и нисмо показали посебан квалитет у надметањима, а и као нација немамо културу бављења физичком активношћу. По томе се мало боље котира север Србије, ту и тамо Београд, док су рецимо Немци ненадмашиви у атлетици за ветеране. Они рецимо имају првака у спринту који има око 80 година – набраја Репић-Ћујић.
Да године нису препрека потврђују сениори који су постигли велике резултате иако се никада професионално нису бавили спортом. Наша саговорница признаје да је упознала жену из Хрватске, која живи у Швајцарској, и која је тек са 60 година почела да се бави трчањем.
– Постигла је светски рекорд у атлетици за ветеране у својој старосној категорији. За разлику од суседа, наш Савез ветерана не води евиденцију рекордера. Атлетичари ветерани нису раније били уведени у систем који је предвиђао Закон о спорту, па су се пријављивали за такмичење без обзира на то да ли су били чланови неког клуба или спортског удружења. Откако је сада на снази нови закон, свако ко планира да се такмичи мора да буде и члан клуба, савеза... – открива Репић-Ћујић и подсећа на успехе осамдесетогодишње Ангелине Анђелић из Београда, учитељице у пензији, која је тек у трећем добу почела да трчи ултрамаратон и маратон.
– Она је сигурно рекордерка у некој од тих дисциплина – уверена је др Весна Репић-Ћујић.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


