КАД ГОРА ЗАЗЕЛЕНИ

Правда је спора, али зато недостижна. То је сажети одјек хашке судске фарсе, по којој је Рамуш Харадинај проглашен невиним. Он се вратио у Приштину и тамо је дочекан као херој. Свако има јунаке какве заслужује, па је Харадинај савршено озбиљна пародија косовске стварности.

Сведоци његових злочина били су мртви пре него што су позвани да сведоче на суду. Трибунал је избегао да трага за доказима који нису могли бити оспорени. Ено, Владан Батић има више од хиљаду страна материјала који убедљиво говоре о злоделима Тачија, Чекуа и Харадинаја. Свеједно, суд је те инвентаре страве одбацио као неважне.

Шта се, у ствари догодило, па се чак и путем судских фарси велики свет игра са Србијом? Хашки суд смо разумели као опору реалност, држава је своје обавезе испуњавала са променљивом срећом. На север је отишло више десетина људи, добровољно или против своје воље.

И данас тамо бораве председници влада и држава, читави генаралштабови српске војске. Неколико Срба је умрло или се убило у Схевенингену, четворица су остала неухватљива за све потере.

После случаја Харадинај тешко је веровати да ће нових потера уопште бити. Ако их и буде, оне ће се одвијати под неописивом пресијом јавности, неспремном да се годинама рве са својим емоцијама и осећањем темпиране неправде.

Са тим осећањем се морамо још дуго борити. Сада нам на располагању остају само љутња, бес и сазнање о битној немоћи. Али, у агресивној платформи која је успостављена 1999. тешким нападима на Србију, читав исход могао се предвидети.

Промена гарнитуре, режима или система у овој држави није омогућила реновирање савезништва. Вашингтон је упорно следио своју логику слепе силе. И поред неких сумњивих отопљавања, остао је глув за муке Србије. Нове српске власти су лежерно игнорисале Холбруков „булдожер”, који је наставио свој рад, све до данас. Наша спољна политика била је заснована на патетичном самосажаљењу, уз наду да је све „ионако јасно”!

Наравно да ништа није било јасно, српска позиција је у новој конфузији била скоро необјашњива. Да је било другачије, и овдашњи политички лидери би имали нека боља решења, осим јаких узвика: „Уа, неправда!”.

Такви узвици, уздаси и протести потпуно су оправдани. Али, нису довољни за излазак из живог песка. Ако нам само то остане, не можемо се маћи даље од излива националне горчине. Ако је ово у Хагу политичка пресуда – то је нови политички пораз Србије.

Харадинај је у своју мисију кренуо насиљем. То је занат који је најбоље знао. Убијао је све оне који су му стајали на путу, или га нису слушали. Он је модерни манекен косовске политике: терориста, герилац, политичар, робијаш, победник над трибуналом. Тим редом.

После пресуде, Рамуш Харадинај се вратио својима. Премијер Хашим Тачи је имао сличну биографију, уз околност да је своју суровост понекад успео да обавије опасном мимикријом. Због тога је имао и надимак достојан хладног и опасног егзекутора: Змија. Агим Чеку је као бивши артиљеријски официр ЈНА стекао нешто другачији родослов, али не и различиту нарав. Рат против Срба, свуда и у свакој прилици, био је његова опсесија. Три косовска премијера су права браћа по окрутности.

Врх косовске власти, створен из екстремног крила ОВК-а, сведочи о тврдој милитаризацији политичке сцене. Власт, иначе дефинисана таквом политиком, неостварива је без реалне или латентне суровости. На Косову владају јаке породице и њихове мецене из иностранства, кријумчари опијата и оружја и њихови господари.

Такву творевину није могуће контролисати без „јаких људи”, који су своју свирепост опробали безброј пута.

Харадинај се вратио из два кључна разлога: као човек који припада естаблишменту. Да је осуђен, под симболичком осудом и „претњом правом” била би читава приштинска политичка олигархија.

Да је осуђен, читаво једно поље хаотичне трговине и насилне тензије остало би без ауторитарног господара. То Харадинај уме да ради, јер је већ радио. Ауторитет хашког мученика и победника само ће увећати његову харизму у косовском политичком и реалном подземљу, чим гора зазелени.

Ако је одлука трибунала политичка – а види се да јесте, она је настала углавном као покушај „стабилизације” Косова, чак отворено на рачун правде. Српска власт је добро искористила прилику да подвикне и истера „хијену на чистину”, али тој зверки је ионако свеједно. Харадинај се више неће враћати у Схевенигнен.

За правду се не можемо изборити паролама, ма како нам се чинило да су оне савршене. Косово је Србија, тако пише на оном беџу. Али Харадинају и његовим ослободиоцима изгледа то нико није превео.