Поткозарски пркос Савковићевих садница

Бањалука – Поткозарјем су пролазили, пљачкали га, палили куће и убијали сељане, и Римљани и Турци и Монголи и Наполеонови војници и Аустроугари и Немци... Али, од зла и злочина кога су подно Козаре и Просаре починиле усташе, страшнијег и болнијег није било. У дубичкој општини, за оног рата, уморено је све српско што је дошло под усташку руку. Готово осамнаест хиљада невиних, међу којима око четири хиљаде деце, није дочекало крај рата. Скончавали су у усташким логорима смрти, у Јасеновцу и Градини, на кућном прагу, на сокацима...Где год их је стигла усташка кама и маљ...

У Драксенићу код Козарске Дубице, шездесетак година није било православне богомоље. Однедавно, уз темеље старе у којој је, у само једном дану, 14. јануара 1942. године, уморено 360 српских несрећника, подигнута је нова, црква Светог апостола и јеванђелисте Марка. Злочин у драксенићкој цркви, какав се не памти на Козари и подно ове планине, преживио је само онај кога крвници нису затекли код куће и ко није дошао у цркву под руку џелата који су, одмах са врата одводили жртве пред олтар како би их тамо клали или маљем убијали.

Уз ново здање православне богомоље данас стоји немо и о том времену сведочи, седам гробних места. На једном су покопани посмртни остаци жена и девојчица, на другом спаљена тела, на трећем, старци и дечаци, на четвртом жртве које није имао ко да идентификује. Пето гробно место крије одрасле дечаке, шесто њихове уморене вршњакиње, а седмокрв и мозак уморених!

– Само дан после монструозног злочина, у цркву су дошле две жене које су преживеле овај злочин. Кроз врата је текла крв... Несрећне жене су сакупиле делове посмртних остатака и сахраниле их у прву гробницу. Не знам да гробница крви и мозгова, осим у Драксенићу, више игдепостоји у свету – прича протонамесник Жељко Тошић.

А у Драксенићу за оног рата погинуло је 95 Титових партизана и уморено осам стотина сељана! Педесет и шест огњишта је угашено!

У суседним Пуцарима, на згаришта се, четрдесет и пете, вратило тек двадесетак душа. Углавном жена и деце. Деведесет бораца је погинуло, а 287 мештана убијено или заклано. Дванаест домова вечно је угашено...

И тако од села до села. Приче свуда исте... Љуби Димићу из Пуцара усташе су убиле сестру, брата, мајку, баку, а касније и оца. Најрадије би да не прича о прошлости и недобру у коме је, једна несрећна мајка Козарчанка, у збегу, 40 километара у наручју носила мртво мушко дете. Није хтела да га сахрани у душманску земљу...

И данас сузе оросе лице старине Влатка Димића када се сети мајке коју је рафалом покосио усташа када је заробљеном оцу понела мало жгањаца.

Радосава Сировина, убога старица прича како никад није могла веровати да зло може доћи од „оних којима смо највише веровали”.

–Школована сам и васпитавана у породици богослова. Веровала сам да на овом свету постоји само човек у људском лику. Али, да има толико душмана и нељуди, то нисам могла веровати. Чини ми се да и данас верујемо у исто у шта смо веровали пре шездесетак година. Али, вреди ли... – пита Радосава.

Поткозарјем, Козаром и Просаром, целим дубичким крајем, данас ходе генерације које би да опросте, али и да никада не забораве Јасеновац, Градину, Драксенић... Генерације које не могу заборавити педесет и другу када је из Поткозарја на одслужење војног рока кренуо први регрут... Ни десетак година касније када је овде стигао први трактор и заорао плодну земљу поткозарску...Ни време од пре петнаестак година када су они чији су дедови и очеви клали и убијали српски народ Поткозарја, опет, али деведесет и пете прешли Саву и Уну у намери да над главама и уз врат опет машу маљем и камом...

Дедовини и својој Козари данас из Сан Франциска дође и Жељко Димић, глумац који је у Њујорку завршио студије на „Ли Стразбергу”, Институту за филм и позориште на коме су мало пре њега дипломирали Роберт де Ниро, Ал Паћино, Харви Кајтел...Дође и Жељана Димић-Теофиловић, данас међу водећим хемичарима Шведске... На дедовини је већ и Младен Савковић који, са двадесет и мало више година уз воћњак са хиљадама младих садница јабука, размишља о путу у Европу...

Поткозарје прашта оно што се догодило, али не заборавља прошлост. Више не броји мртве. Нада се добру, а од наде, кажу стари – нема лепшег хлеба.

----------------------------------------------

Цела породица у мермеру

На гробљу у Срефлијама, подно Просаре, споменик умореним члановима породице Мијатовић. У мермеру уклесана имена оца Милована који је имао четрдесет и седам и десет година млађе супруге Паве. А онда нанизана имена њихове деце Васкрсија (18), Босиљке (12), Борислава (10), Томислава (7) Бранислава (4) и Богдана, који је поживио само две године.

Споменик им је подигао једини преживели, син и брат Радомир.