Децу охрабрује уважавање

Данашњи клинци кажу:

–Ма пусти маторе, непрекидно ме смарају питањима када ћу да поправим оне четири јединице, тркељишу ми по школској торби као да бих ја у њој крио оно што они не треба да виде, а кад им тражим лову, никад немају онолико колико ми треба.

„Матори”, с друге стране, жалећи се једни другима, углавном не пропуштају да кажу како су њихова деца много захтевна, много незахвална, веома себична, како их не разумеју, како нису спремна да помогну кад устреба...

Гордани Попадић, специјалисти медицинске психологије, веома добро су познати проблеми које имају данашње генерације деце и родитеља. Помажући им да открију вредност изначај емотивних веза у породици, као психолог своје знање усмерава ка откривању важности добре комуникације између деце и родитеља као предуслова успешности и једних и других. Она каже:

– Комплексна тема комуникације у породици између деце и родитеља посебно добија на значају у периодима одрастања деце, у њиховим „бурним годинама”, када није само важно шта имамо једни другима да кажемо, већ када је важан и начин, време које томе посвећујемо. Један од првих предуслова доброг међусобног разумевања јесте спремност да слушамо и чујемо саговорника.

Кроз рад са породицама видимо да се комуникација често своди наинформисање и то у најкраћим цртама – о школи, изласцима, новцу, без сувишних питања. Родитељи понекад „искористе” расположиво време да наброје упозорења и изразе незадовољство квалитетом разговора. У суштини, обично су обе стране незадовољне, свако на свој начин.

Да би се ова ситуација променила није потребно ни много напора ни много више времена. Најважније је имати добру вољу и успоставити добар систем вредности. Ево шта каже наша саговорница:

–Најпре дајте приоритет слушању шта деца имају да вам кажу и о чему желе да разговарају. Без обзира на то колико времена имамо на располагању утисак посвећеног времена, пажње, стрпљења, изражавање разумевања свакако подстиче мотивацију да се разговор продуби и настави. Јасно показивање да уважавате своју децу и њихове дилеме, нелагоду, преиспитивања, усхићења, такође их охрабрује да слободније и чешће причају.

Такође треба избегаватиформалности типа „дођи и седи, треба да разговарамо”, јерочекивање „краћег непријатног предавања” код деце изазива једино жељу да се све што пре заврши или избегне. Због тога је упутније да то буду краће „размене мишљења”, подстакнуте неким заједничким активностима – гледањем филма, шетњи, причи о другим особама из окружења, актуелним дешавањима…

Где си видео лепу бабу и мирно дете, позната је изрека у Србији. Често је користимо када се ради о другој деци. Али, када је реч о нашој, многе добре истине заборављамо. Заборављамо да су тинејџери веома динамични, и у понашању, размишљању, брзим и драстичним променама расположења, па им углавном недостаје стрпљења за дуже разговоре са родитељима код којих доминирају „за твоје добро” савети.

Гордана Попадић износи своје искуство о најчешћим примедбама које млади имају на рачун својих родитеља, па каже:

–Њихове најчешће примедбе у односу на разговоре са родитељима суна пример „понављају оно што већ знам и што су ми толико пута рекли”, уопштена упозорења– „не прави глупости”, „не филозофирај”, обиље заповести и забрана„пази шта радиш’, „не смеш себи то да дозволиш”, а да при том ретко говоре због чега је њима то битно.

„Мени би много значило ако би мој тата мени некад рекао – ово ти говорим зато што те пуно волим и зато што бринем за тебе и твоју будућност…Али, нисам то још ни једном чуо од њега”, пожалио сеједан шеснаестогодишњак нашој саговорници.” А она објашњава:

–Можда родитељи нису довољно свесни потребе да себе представе као непогрешива, савршена бића, која све најбоље знају и раде, чиме повећавају дистанцу са децом тинејџерима који се преиспитују око свега. А могли би да постану доступнији својој деци провереном пречицом. Треба само да покажу како су и сами понекад, врло често, збуњени, неодлучни, несигурни. На тај начин показују да су реални, а друго,могу да покажу деци како се сами сналазе у таквим ситуацијама. Ефикасније је показати „у пракси”решавање реалне животне потешкоће, него прикривати своје дилеме, а за туђе поручивати „ваљда ја најбоље знам”.

Мало родитеља има обичај да пита своје дете „шта ти мислиш о овоме?”, „шта би ти урадио на мом месту?” – А ни не слуте колико би се изненадилизрелим ставом, другачијим погледом, добром идејом тинејџера, коју не очекују.

Зато, ако нисте задовољни комуникацијом и односом које имате са децом, будите ви ти који чине први корак. Загрлите свог сина, нежно, топло, помазите своју кћер по коси, приметите колико су порасли, колико су лепи, колико су збуњени и несигурни, па им помозите.