Без знања, шљиве у бурадима

Ако Србија не уђе у Европску унију наћи ће се пред великим ризиком да изгуби развојне шансе, упозорава проф. Властимир Матејић, некадашњи министар за науку, економију и развој у влади Милана Панића и некадашњи директор Института „Михајло Пупин”. На недавно одржаној дебати „Европска унија – изазов и шанса за Србију” (у оквиру пројекта Демократски политички форум) Матејић је чак рекао да Србија, посматрајући укупна друштвена улагања у развој, данас лошије стоји него током читавог двадесетог века.

Проф.Матејић, у разговору за наш лист, објашњава да се у истраживање и развој нових производа „практично ништа не улаже”. А оно мало што се издваја за развој и истраживања, и у друштвеним и у природним наукама, стиже једино из државног буџета – и то само 0,35 одсто бруто домаћег производа. Или, укупно улагање Србије за научни и технолошки развој износи осамдесетак милиона евра годишње. Поређења ради, Шведска, која по броју становника није баш много већа од Србије, годишње улаже приближно 11 милијарди евра у ове намене. То је 130 пута више.

– Ми немамо финансијских могућности да та издвајања повећамо – наводи наш саговорник, уверен да би овај проблем био решив уз помоћ ЕУ, која има циљ да постане економски најконкурентнија економија на свету, заснована на знању.

Поред тога, њен циљ је и да економски најконкурентније не буду појединачне државе, рецимо Шведска, Немачка или Данска, већ да обезбеди да све њене чланице иду ка томе. О значају који ЕУ придаје улагањима у истраживање и развој сведочи и податак да се из европског буџета за ту намену издваја око 1,95 одсто бруто домаћег производа. За наредни седмогодишњи период биће издвојено чак неколико стотина милијарди евра.

Проф. Матејић наглашава да свака земља која постане чланица ЕУ има приступ не само европским фондовима (о чему се, иначе, код нас много говори) већ и целом систему, који вас увуче у то да се заједно с другима бавите истраживањем и развојем, али и да стимулише директне стране инвестиције у развој неке земље.

– Садашњи страни инвеститори не улажу у развој Србије. Они кажу: Ми смо те производе развили, например, у Шведској, па ево вам документација и по њој правите то и то, јер имате јевтину радну снагу – појашњава наш саговорник и додаје да се та сарадња одвија кроз репродукцију производа које су неки други већ „открили” захваљујући развоју сопственог знања.

Ако бисмо били у чланству ЕУ онда бисмо имали, како смо чули, неколико сектора у којима постоје веће шансе за развој нових и веома значајних производа за светско тржиште. Реч је о производњи хране, затим о преради дрвета, изради софтвера („онај који се данас код нас прави мало се плаћа, а скуп системски софтвер нико код нас не ради”), али и деловима хемијске индустрије и индустрије прераде метала.

Поводом овде увреженог мишљења да ми бар имамо високообразовани кадар који је спреман за нова знања, наш саговорник је, међутим, становишта да смо у погледу образовне структуре становништва, у поређењу с другим земљама – Аустријом и Чешком например, лошији. С друге стране, ако се поредимо у врсти привређивања онда имамо превелики број образованих: у неким предузећима је више инжењера него што треба.

Развој у модерном свету непрекидно се заснива на унапређењу производа и процеса. Зашто ми то не радимо?

– Зато што немамо финансијске капацитете. Српска економија је заробљена у једној конзервативној привреди. Све што овде имамо то је тзв. трансакциона економија, а оличавају је банке, финансијске установе и трговина, који иначе представљају секторе што само помажу развој – одговара наш саговорник, уверен да се развојне шансе Србије и већине земаља углавном налазе у – знању. Земља која буде имала више знања биће развојно способнија, њена привреда конкурентнија, њен социјални живот богатији и запосленост по становнику већа. У супротном, земља која свој просперитет не развија на знању –губи шансе и „враћа се у стање које је постојало средином двадесетог века”.

Подсећајући на то да је Србија земља која је осуђена на увоз бар 50 одсто својих производа да би онда толико извезла, пита да ли ћемо ми то да извозимо непрерађено жито и непрерађену шљиву у бурадима.

Имајући у виду да су неке земље, знатно веће од наше (рецимо Кина, па и Јапан), више од двадесет година радиле само на репродукцији страних производа, пружајући сопствену јевтину радну снагу, занимало нас је да ли нешто слично и нас на почетку очекује ако бисмо пришли ЕУ. Наш саговорник каже да би било и тога, али да бисмо ипак израђивали и сложеније производе.

Кад је реч о области о којој говори, он сматра да ван Европске уније, која нам је свакојако блиска – и културно, и географски, и транспортно, Србија нема алтернативу. Русија, према његовим речима, не може да буде наша развојна шанса („не дао Бог да цена нафте падне на 10 долара, та земља би имала ужасне проблеме”), али ни несврстани, јер у суштини немају развојне капацитете.