Покрети у трци за градску власт

Ако је судити према билансу претходне изборне трке у престоници из 2014, неколико покрета који су се тада кандидовали нису оставили значајнији траг, мада је од тада овај вид политичког организовања постао много популарнији и присутнији. Уосталом, тако је и у Европи, а најновији пример је Емануел Макрон, чији је покрет „У марш” убедљиво победио на парламентарним изборима у Француској.

Очигледно је да и српски политички систем позитивно реагује на европске трендове.

На београдским изборима пре три године, као изузетак у односу на остале покрете којих се мало ко сећа – био је „Јесте свеједно”, радијског водитеља Игора Бракуса, који је освојио 1,45 одсто гласова. Тада је у медијима могло да се прочита како је лидер Либерално-демократске партије Чедомир Јовановић као један од разлога зашто његова партија није прошла цензус наводио управо успех Бракусове изборне листе.

Један од одговора на питање зашто су покрети све популарнији у односу на странке, јесте и чињеница да је за формирање политичке партије у Србији потребно сакупити најмање 10.000 потписа оснивача, а овера сваког плаћа се око пет евра, што је 50.000 евра, односно више од шест милиона динара. Многи се зато одлучују да формирају покрет или групу грађана, што кошта свега неколико хиљада динара, а даје могућност равноправног учешћа на изборима.

При томе се у јавности ствара додатни утисак да су они скромнији и имају мање новца од стандардних политичких партија, па су неким бирачима и пријемчивији, јер може да делује као да се супротстављају „партократији”. Још једна од предности због које се многи одлучују да се бар у почетку региструју као покрет, а да имају могућности као и партије, јесте што на тај начин не подлежу контролама и могу да примају донације чак и из иностранства, што је странкама забрањено.

На питање колико тачно покрети могу да утичу на предстојеће београдске изборе, актуелни председник општине Нови Београд Александар Шапић, који је први најавио кандидатуру за градоначелника, одговара да је опрезан и да то не може да се предвиди са сигурношћу. Сматра да је суштина у људима који ће представљати ове организације и мисли да су странке, не само у Србији, већ и у више европских држава, прокоцкале поверење грађана и да је то разлог за окретање бирача ка покретима. „Не бих давао веће или мање шансе покретима на београдским изборима. Коначну одлуку о поверењу једном покрету или партији грађани ће дати на изборима. Последњих неколико парламентарних избора показало је да покрети јачају у Србији, али је ипак питање њихове реалне снаге у Београду”, каже Шапић за „Политику”.

Активиста покрета „Не да(ви)мо Београд” Лука Кнежевић Стрика наводи да је грађанима очигледно да традиционалне политичке партије и професионални политичари не заступају њихове интересе. Сматра да они у већој или мањој мери служе за остварење интереса појединаца и да на крају увек страдају јавно добро и јавна средства. Кнежевић уверава да његов покрет савезнике и партнере неће тражити у партијама, већ, како каже, у групама које се баве проблемима свог комшилука, краја, обале, животне средине... Кнежевић подсећа да се у Европи траже нови модели политичког организовања, додајући да у Барселони покрет „Барселона ен кому” води градску власт, као и да покрети добијају веће поверење у градовима попут Рима и Напуља, а одскора и у Загребу.

Да би покрети могли да буду релевантни на политичкој сцени, па и да постану део власти после београдских избора, уверен је извршни директор Цесида Бојан Клачар, који оцењује да је један од проблема то што опозиција није успела да пронађе адекватан одговор Српској напредној странци. „Шта год да се деси, имаћемо први пут озбиљне играче, с великом вероватноћом да неко од њих постане део владајуће коалиције. Ако, рецимо, Шапић оствари добар резултат, то може да га доведе у власт са СНС-ом. Сличну ситуацију имали бисмо и уколико би већину у Скупштини Београда имала коалиција Демократске странке и Покрета слободних грађана Саше Јанковића”, оцењује Клачар.