Pokreti u trci za gradsku vlast

Ako je suditi prema bilansu prethodne izborne trke u prestonici iz 2014, nekoliko pokreta koji su se tada kandidovali nisu ostavili značajniji trag, mada je od tada ovaj vid političkog organizovanja postao mnogo popularniji i prisutniji. Uostalom, tako je i u Evropi, a najnoviji primer je Emanuel Makron, čiji je pokret „U marš” ubedljivo pobedio na parlamentarnim izborima u Francuskoj.

Očigledno je da i srpski politički sistem pozitivno reaguje na evropske trendove.

Na beogradskim izborima pre tri godine, kao izuzetak u odnosu na ostale pokrete kojih se malo ko seća – bio je „Jeste svejedno”, radijskog voditelja Igora Brakusa, koji je osvojio 1,45 odsto glasova. Tada je u medijima moglo da se pročita kako je lider Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović kao jedan od razloga zašto njegova partija nije prošla cenzus navodio upravo uspeh Brakusove izborne liste.

Jedan od odgovora na pitanje zašto su pokreti sve popularniji u odnosu na stranke, jeste i činjenica da je za formiranje političke partije u Srbiji potrebno sakupiti najmanje 10.000 potpisa osnivača, a overa svakog plaća se oko pet evra, što je 50.000 evra, odnosno više od šest miliona dinara. Mnogi se zato odlučuju da formiraju pokret ili grupu građana, što košta svega nekoliko hiljada dinara, a daje mogućnost ravnopravnog učešća na izborima.

Pri tome se u javnosti stvara dodatni utisak da su oni skromniji i imaju manje novca od standardnih političkih partija, pa su nekim biračima i prijemčiviji, jer može da deluje kao da se suprotstavljaju „partokratiji”. Još jedna od prednosti zbog koje se mnogi odlučuju da se bar u početku registruju kao pokret, a da imaju mogućnosti kao i partije, jeste što na taj način ne podležu kontrolama i mogu da primaju donacije čak i iz inostranstva, što je strankama zabranjeno.

Na pitanje koliko tačno pokreti mogu da utiču na predstojeće beogradske izbore, aktuelni predsednik opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić, koji je prvi najavio kandidaturu za gradonačelnika, odgovara da je oprezan i da to ne može da se predvidi sa sigurnošću. Smatra da je suština u ljudima koji će predstavljati ove organizacije i misli da su stranke, ne samo u Srbiji, već i u više evropskih država, prokockale poverenje građana i da je to razlog za okretanje birača ka pokretima. „Ne bih davao veće ili manje šanse pokretima na beogradskim izborima. Konačnu odluku o poverenju jednom pokretu ili partiji građani će dati na izborima. Poslednjih nekoliko parlamentarnih izbora pokazalo je da pokreti jačaju u Srbiji, ali je ipak pitanje njihove realne snage u Beogradu”, kaže Šapić za „Politiku”.

Aktivista pokreta „Ne da(vi)mo Beograd” Luka Knežević Strika navodi da je građanima očigledno da tradicionalne političke partije i profesionalni političari ne zastupaju njihove interese. Smatra da oni u većoj ili manjoj meri služe za ostvarenje interesa pojedinaca i da na kraju uvek stradaju javno dobro i javna sredstva. Knežević uverava da njegov pokret saveznike i partnere neće tražiti u partijama, već, kako kaže, u grupama koje se bave problemima svog komšiluka, kraja, obale, životne sredine... Knežević podseća da se u Evropi traže novi modeli političkog organizovanja, dodajući da u Barseloni pokret „Barselona en komu” vodi gradsku vlast, kao i da pokreti dobijaju veće poverenje u gradovima poput Rima i Napulja, a odskora i u Zagrebu.

Da bi pokreti mogli da budu relevantni na političkoj sceni, pa i da postanu deo vlasti posle beogradskih izbora, uveren je izvršni direktor Cesida Bojan Klačar, koji ocenjuje da je jedan od problema to što opozicija nije uspela da pronađe adekvatan odgovor Srpskoj naprednoj stranci. „Šta god da se desi, imaćemo prvi put ozbiljne igrače, s velikom verovatnoćom da neko od njih postane deo vladajuće koalicije. Ako, recimo, Šapić ostvari dobar rezultat, to može da ga dovede u vlast sa SNS-om. Sličnu situaciju imali bismo i ukoliko bi većinu u Skupštini Beograda imala koalicija Demokratske stranke i Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića”, ocenjuje Klačar.