Обмана звана Бернар Анри Леви

То није први пут да се гнев француског филозофа усмери на овај лист. Његове емотивне изливе који су прешли у лажне оптужбе против бившег директора листа Бернара Касена, кога је довео у везу са екстремном десницом, француско тужилаштво је оценило као „неосноване”, наводећи потпуни недостатак „озбиљности” у образложењу пресуде из 2013. године по којој је проглашен кривим за јавну клевету.

О озбиљности са којом Леви барата чињеницама, било у редовним колумнама у утицајном недељнику или у својим књигама које објављује на сваке две године, сведоче бројни текстови у француској штампи. Није само „Монд дипломатик” бележио примере његове површности, произвољности и острашћености која замагљује анализе у које се упушта. Леви је већ четрдесетак година предмет пародије и саркастичних опаски које су му упућивали различити интелектуалци на француској сцени, од Ремона Арона, Жила Делеза до Алена Бадјуа. То, међутим, није умањило његову амбицију „медијског филозофа” који се пита о свему. За оне који га критикују нашао је једноставну формулу да их дискредитује, оптужујући их за нацизам, антисемитизам и антиамериканизам.

Међу своје непријатеље, поред „Монда дипломатика”, Леви убраја и америчког интелектуалца Ноама Чомског, кога назива „манијакалним негационистом”, редитеља Мајкла Мура, који је за њега „варијација на тему старих изолационистичких, популистичких, ултранационалистичких и шовинистичких идеја Пета Бјукенона и других америчких екстремних десничара” или Жака Дериду и Славоја Жижека, кога назива „левичарем маргиналцем који понавља да нас само нациста може спасити”.

Сетимо се само како је недавно назвао „малим фашистима” младиће из редова леве левице који су му у Београду бацили торту у лице, што је био последњи у низу сличних исказивања незадовољства његовом улогом на међународној сцени коју многи сматрају опасном.

За антиамериканизам оптужује, рецимо, критичаре америчких мултинационалних компанија и банака попут „Голдман Сакса” и њихове улоге у глобалној економској кризи. Његов атлантизам, који демонстрира блиским везама са америчким естаблишментом, на првом месту са Клинтоновима, донео му је титулу једног од сто „кључних међународних мислилаца 2009. године” према америчком часопису “Форијен полиси”, где се нашао на тридесет првом месту као први Француз. Американце је нарочито освојила његова критика француске левице (из чијих редова је, иначе, потекао) која је, према њему, „напустила своје идеје једнакости у корист импулсивне и опасне мржње капитализма, Америке, Израела и Јевреја – мржња која је тера да се удружује по принципу ‘непријатељ мојих непријатеља’…”

То је и линија напада на „Монд дипломатик”, који га описује као „пријатеља милијардера, либерала, проамериканца, мудрог господара неизмерног богатства и ветерана интелектуалног шоу-бизниса”, представника система који позива на борбу са своје софе на булевару Сен-Жермен.

Цитира се и британски историчар Пери Андерсон који се анализирајући „крах” француске мисли заинтересовао за „пажњу која је у француској јавној сфери посвећена овом великом глупану, упркос безбројним доказима о његовој неспособности да правилно схвати чињеницу и идеју”.

Његове походе по свету у одбрану „праведне ствари” од злих диктатора који спречавају напредак демократије, где одметницима на страни „добра” притиче у помоћ Северноатлантски савез, пореде се са авантурама стрип-јунака Тентена.

Листа његових промашаја је дугачка. Од Босне, Авганистана, Алжира, Венецуеле, Кубе, Ирака, Либије, Леви је омануо у готово свим својим анализама, показује досије „Монда дипломатика”. „Време пролази, бесмислице се таложе и остају”, написао је аутор текста о филозофу „нерђајућег нарцизма”.

Али ни то, као ни серија књига које демаскирају његове методе, није му затворило врата Јелисејске палате, у којој су га примали Франсоа Митеран, Жак Ширак, Никола Саркози и Франсоа Оланд, као да ни једна власт у Француској не може да се замисли без њега. Понекад би му председници поверили мисије, Митеран у Босни, Ширак у Авганистану, Саркози у Либији, попут министра спољних послова из сенке.

Зашто се онда жести? Објављивање текстова на интернету, који су лако доступни широм света, има много већи домет. „Интернет је (Левијева) Ахилова пета. Свако ко жели да се информише о човеку који се никад није преварио добија гомилу критичких референци у секунди, док похвале, често из мејнстрим медија, таворе на дну листе”, пише „Монд дипломатик”.