И лабораторије праве грешке

 „Гре­шке се де­ша­ва­ју“, про­ко­мен­та­ри­сао је Ти­мо­ти Кар­ман, ко­ме је од­мах по­сле ових са­зна­ња укло­ње­на про­ста­та, пи­ше „Њу­јорк тајмс”. Ова­кве гре­шке, ме­ђу­тим, де­ша­ва­ју се да­ле­ко че­шће не­го што се ми­сли: пре­ли­ми­нар­не сту­ди­је ука­зу­ју да сва­ке го­ди­не хи­ља­де па­ци­је­на­та бу­де по­гре­шно оба­ве­ште­но при­ли­ком би­оп­си­је ко­јом се утвр­ђу­је рак. То­ком ве­ли­ког кли­нич­ког ис­тра­жи­ва­ња спро­ве­де­ног 2011. го­ди­не утвр­ђе­но је да два па­ци­јен­та, ко­ји­ма је опе­ра­ци­јом укло­ње­на про­ста­та, уоп­ште ни­су има­ла рак.

То се, ка­жу струч­ња­ци, мо­же из­бе­ћи но­вом тех­но­ло­ги­јом оста­вља­ња ДНК па­ци­јен­та на сва­ком узор­ку узе­том у ла­бо­ра­то­ри­ји. Ове уста­но­ве, ме­ђу­тим, не же­ле да при­хва­те но­ви на­чин узи­ма­ња узо­ра­ка јер сма­тра­ју да су гре­шке ма­ло­број­не а по­ме­ну­ти те­сто­ви ску­пи. Прав­да­ју се и ти­ме да се у ла­бо­ра­то­ри­ја­ма ви­ше пу­та про­ве­ра­ва од­ре­ђе­ни узо­рак. Др Џон Фај­фер, за­ме­ник на­чел­ни­ка оде­ље­ња иму­но­ло­ги­је и кли­нич­ких ис­тра­жи­ва­ња у Шко­ли ме­ди­ци­не Уни­вер­зи­те­та Ва­шинг­тон у Сент Лу­и­су, ипак ни­је уве­рен да ла­бо­ра­то­ри­је чи­не све што мо­гу. „Про­ве­ре ко­је се оба­вља­ју при­ли­ком узи­ма­ња узо­ра­ка не ис­кљу­чу­ју људ­ску гре­шку.

Сва­ке го­ди­не ми­ли­о­ни па­ци­је­на­та да­ју узор­ке за би­оп­си­ју. Да ли дру­штво ствар­но ми­сли да не тре­ба да ре­а­гу­је иако се ова­кве гре­шке де­ша­ва­ју?”, пи­та овај док­тор. Го­ди­шње се у САД оба­ви ви­ше од 800.000 би­оп­си­ја про­ста­те, а па­то­ло­зи от­кри­ва­ју гре­шке у ла­бо­ра­то­ри­ја­ма го­то­во стал­но. Ве­ћи­на њих је очи­глед­на па се ла­ко при­ме­те – на при­мер ка­да је на узор­ку тки­ва са плу­ћа на­зна­че­но да је узет са мо­зга. Али има и оних гре­ша­ка ко­је ни­ко не при­ме­ти – ка­да се за­ме­не два узор­ка тки­ва са истог ор­га­на. Овај ле­кар утвр­дио је да по­сто­је две вр­сте нај­че­шћих гре­ша­ка – пот­пу­на и пар­ци­јал­на за­ме­на узо­ра­ка – ка­да ће­ли­је узе­те са ор­га­на јед­ног па­ци­јен­та до­спе­ју ме­ђу тки­во дру­гог па­ци­јен­та ко­је је узе­то за би­оп­си­ју. Баш због та­квих гре­ша­ка, сма­тра др Фај­фер, ва­жно је учи­ни­ти све да до ова­квих гре­ша­ка не до­ла­зи.

А на­чин кон­тро­ле за ко­ји се за­ла­жу струч­ња­ци је јед­но­ста­ван – из па­ци­јен­то­вих уста узи­ма се узо­рак за ДНК ана­ли­зу и ре­зул­тат са бар-ко­дом се ша­ље у „Странд ди­јаг­но­стик”, ком­па­ни­ју ко­ја се ба­ви ис­пи­ти­ва­њем узо­ра­ка за би­оп­си­ју. Исти бар-код ста­вља се и на узе­ти узо­рак тки­ва за ана­ли­зу. Ако се по­ка­же да на узор­ку по­сто­је ма­лиг­не ће­ли­је, па­то­лог ша­ље тки­во ко­је је ана­ли­зи­рао у по­ме­ну­ту ком­па­ни­ју и та­мо се ла­бо­ра­то­риј­ски по­твр­ђу­је да ли ДНК узо­рак од­го­ва­ра узор­ку узе­том за би­оп­си­ју. Уко­ли­ко се они не по­кла­па­ју, ја­сно је да је до­шло до за­ме­не.