Реч Микија Савићевића вредела је више од сваког папира

Био сам све­док ка­ко је те­ле­фо­ном за­у­ста­вљао тан­кер са наф­том, ме­њао му пра­вац пло­вид­бе и усме­ра­вао га у ју­го­сло­вен­ску лу­ку. Са­мо на реч. Ни­је Ми­ки да­вао ни акре­ди­ти­ве ни бан­кар­ске га­ран­ци­је, већ са­мо свој образ и та­ко је сте­као огром­но по­што­ва­ње у дру­штву свет­ских маг­на­та. Због то­га су вла­сни­ци тан­ке­ра ве­ро­ва­ли Ми­ки­ју да ће сва ба­сно­слов­но вред­на ро­ба би­ти ис­пла­ће­на до по­след­њег до­ла­ра. 

То је био Ми­ки Са­ви­ће­вић, ди­рек­тор „Ге­нек­са”, ком­па­ни­је ко­ја је би­ла по­јам на свим ме­ри­ди­ја­ни­ма. Ми­ки­ја ви­ше не­ма, као ни „Ге­нек­са”. Али, на­жа­лост, одав­но Ми­ки ни­је био ме­ђу љу­ди­ма ко­ји су упра­вља­ли срп­ском еко­но­ми­јом. 

И те­бе је, мој Ми­ки, по­ко­си­ла су­је­та и не­прав­да не­спо­соб­них кри­ми­нал­них ква­зи­би­зни­сме­на, ује­ди­ње­них са ко­рум­пи­ра­ном по­ли­тич­ком струк­ту­ром. И та хи­дра, на­жа­лост, за свој зло­чин пре­ма те­би, срп­ским хе­ро­ји­ма и ми­ли­о­ни­ма за­по­сле­них, још не од­го­ва­ра. 

Не же­лим, као пред­сед­ник Удру­же­ња ин­ду­стри­ја­ла­ца и пред­у­зет­ни­ка Ср­би­је и као чо­век ко­ји се и сам ба­ви ве­ли­ким би­зни­сом у све­ту, по­ку­ша­ва­ју­ћи да то пре­не­сем и у сво­ју зе­мљу, на би­ло да ко­га ути­чем. Са­мо бих хтео да под­се­тим ста­ри­је љу­де и мла­ђе упу­тим на иде­је тих ве­ли­ка­на ко­ји су нас из­во­ди­ли на пут нај­ра­зви­је­ни­јих зе­ма­ља Евро­пе и све­та. То су чи­ни­ли у вре­ме кад је у ко­му­ни­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји ка­пи­тал био про­ка­жен по­јам и ру­ко­во­де­ћим љу­ди­ма „Ге­нек­са”, „Инек­са” или „Про­гре­са” за­и­ста је тре­ба­ло му­дро­сти да те ком­па­ни­је уве­ду у дру­штво оних ко­ји су на осно­ву свог бо­гат­ства вла­да­ли све­том. 

То би на­ши по­том­ци мо­ра­ли, не због нас, већ због се­бе. Тре­ба да на­у­че ка­ко не­ма гра­ни­це ни сте­ге што мо­же спу­та­ти оне ко­ји су ис­пред вре­ме­на, ко­ји свој уну­тра­шњи бунт не усме­ра­ва­ју у ру­ши­лач­ке оп­струк­ци­је, већ ства­ра­ју исто­ри­ју ко­ју ће срп­ски на­род ваљ­да јед­ног да­на да из­у­ча­ва и пам­ти, као не­што што је свет по­др­жао и раз­вио га. Не­ма ма­лих и ве­ли­ких зе­ма­ља, већ зна­чај­них, ства­ра­лач­ких и не­мир­них умо­ва, што сто­је на­су­прот они­ма ко­ји би по сва­ку це­ну за­тво­ри­ли у сво­је ка­ве­зе вла­сти све што им се ис­пре­чи на пу­ту соп­стве­ног бо­га­ће­ња, без ра­да, на туђ ра­чун.

За­то, кад се опра­шта­мо од јед­ног од нај­ве­ћих ме­ђу на­ма, же­лим да по­ме­нем и ње­го­ве са­бор­це, да под­се­тим на Ми­лој­ка Ве­љо­ви­ћа, за­чет­ни­ка ма­лог при­вред­ног чу­да у Гор­њем Ми­ла­нов­цу, или Вла­ди­ми­ра Ја­си­ћа, ко­ји је не са­мо по­ди­гао „Елек­трон­ску ин­ду­стри­ју Ниш”, већ је и у моћ­ном „Фи­лип­су” до­био парт­не­ра ко­ји је сво­је­вре­ме­но угра­ђи­вао ни­шке екра­не у сво­је те­ле­ви­зо­ре. 

Да­на­шњи „По­љо­при­вред­ни ком­би­нат Бе­о­град” ства­рао је наш хе­рој Пе­тар Зе­че­вић са за­тво­ре­ни­ци­ма из Па­дин­ске Ске­ле. Зе­че­вић се су­прот­ста­вљао вла­сти и до­био бит­ку – при­хва­ти­ли су ње­го­ву ви­зи­ју и ство­ри­ли смо ПКБ као узор ком­па­ни­је у свет­ским раз­ме­ра­ма. Да­нас, кад се ПКБ про­да­је, же­лео бих да оста­не у ру­ка­ма срп­ских до­ма­ћи­на. По­ред мно­гих дру­гих по­ро­ди­ца, и по­ро­ди­ца Ка­рић је спрем­на да пре­у­зме од­го­вор­ност и вра­ти сјај ста­ром ПКБ-у. 

Ту­жно је гле­да­ти и не­ка­да­шњих 47 огром­них згра­да „Роб­них ку­ћа Бе­о­град” ши­ром Ју­го­сла­ви­је, а не при­се­ти­ти се да ни Аме­ри­ка ни­је има­ла та­кве тр­го­вин­ске лан­це и да су РК „Бе­о­град” би­ле њи­хо­ва пре­те­ча. Ге­не­рал­ни ди­рек­тор РК „Бе­о­град” Че­да Је­ле­нић јав­но је из­ја­вио да ће сва­ком ко до­не­се ра­чун за би­ло ко­ји про­из­вод ку­пљен не­где дру­где по ни­жој це­ни тај ар­тикл от­ку­пи­ти и по­кло­ни­ти му исти та­кав из асор­ти­ма­на РК „Бе­о­град”.

Мно­го је би­ло та­квих ли­де­ра пред­у­зет­ни­штва ко­ји су у со­ци­ја­ли­зму ус­пе­ли да ство­ре пред­у­зе­ћа не­у­по­ре­ди­ва с би­ло ко­јим да­на­шњим, гра­ђе­ним на пљач­ки дру­штве­не имо­ви­не, а не лич­ној уме­шно­сти и та­лен­ту.

Ме­ђу њи­ма је и мој брат Сре­тен Ка­рић, ко­ји је с на­ма по­чео по­слов­ну ка­ри­је­ру у га­ра­жи и до­нео нај­са­вре­ме­ни­ју тех­но­ло­ги­ју у „Моб­тел”, из­ни­као на ру­ше­ви­на­ма Ју­го­сла­ви­је и у усло­ви­ма санк­ци­ја та­да хер­ме­тич­ки за­тво­ре­не Ср­би­је. Сре­тен ни­је до­био за­слу­же­на дру­штве­на при­зна­ња, као ни то­ли­ки дру­ги ко­ји су сво­јим ру­ка­ма ства­ра­ли ка­пи­тал и чи­ни­ли Ср­би­ју раз­ви­је­ном и еко­ном­ски ја­ком... Са сво­је стра­не, ма­кар смо им се де­лом оду­жи­ли. Фон­да­ци­ја и Уни­вер­зи­тет „Бра­ћа Ка­рић” до­де­ли­ли су им по­ча­сне док­то­ра­те.

На на­ма је, у Удру­же­њу ин­ду­стри­ја­ла­ца и пред­у­зет­ни­ка, да оста­ви­мо на­след­ни­ци­ма мо­но­гра­фи­ју и пи­са­ни ма­те­ри­јал о они­ма ко­ји су Ср­би­ју чи­ни­ли сна­жном. 

Цар­ство не­бе­ско срп­ским хе­ро­ји­ма и вјеч­на­ја па­мјат.