Најдуговечнији сеоски самит филма и фотографије

Пр­ва на­гра­да за ко­лек­ци­ју и пла­ке­та „Злат­ни сун­цо­крет”, при­па­ла је Зол­та­ну Би­са­ку из Ива­но­ва, док је нај­бо­љу по­је­ди­нач­ну фо­то­гра­фи­ју на­пра­вио Сом­бо­рац Иштван Ви­раг.

Аутор­ска на­гра­да, Гран при 47. Ме­ђу­на­род­ног фе­сти­ва­ла ама­тер­ског фил­ма, у кон­ку­рен­ци­ји 25 жи­ри­ра­них оства­ре­ња, до­де­ље­на је Ра­до­ва­ну Ђе­ри­ћу и Алек­сан­дри Ја­ко­вље­вић, из Пан­че­ва, за филм „Ба­нат­ски блуз”, док Ђе­рић пот­пи­су­је и нај­бо­љу ре­жи­ју за ко­ју му је при­па­ла пла­ке­та „Злат­ни сун­цо­крет”. Пр­ву на­гра­ду осво­ји­ли су Дра­го Ла­ти­но­вић и Или­ја Га­ло­ња из Но­вог Са­да за филм „Про­зор у сре­ћи”, а на­гра­ду „Бла­го­је – Бу­ца Лу­па” за ани­ми­ра­но оства­ре­ње осво­ји­ла је гру­па ауто­ра ОШ „Ђор­ђе Јо­ва­но­вић” из Се­лев­ца за филм „Ве­ли­ка зим­ни­ца из ма­лих ру­ку”.

„Ове го­ди­не, што нас по­себ­но ра­ду­је, при­мет­но је мно­го но­вих, мла­дих ауто­ра ко­ји се све ви­ше ба­ве те­ма­ма жи­во­та на се­лу и по­себ­но при­пре­ма­ју ра­до­ве за фе­сти­вал. За нас је из­у­зет­но зна­ча­јан њи­хов дру­га­чи­ји, нов и свеж при­ступ овој те­ма­ти­ци и знат­но уве­ћа­ње ко­лек­ци­је аутор­ских оства­ре­ња”, ка­же за „По­ли­ти­ку” Ђу­ри­ца Јо­ва­нов, ди­рек­тор омо­љич­ког До­ма кул­ту­ре.

У три да­на фе­сти­ва­ла на се­о­ској лет­њој по­зор­ни­ци сме­њу­ју се пре­ми­јер­не про­јек­ци­је ама­тер­ских фил­мо­ва, а у До­му кул­ту­ре по­ста­вља­ју нај­бо­ље умет­нич­ке фо­то­гра­фи­је ама­те­ра и про­фе­си­о­нал­них ауто­ра. Фе­сти­вал оби­лу­је и пра­те­ћим про­гра­ми­ма и те­мат­ским оку­пља­њи­ма, то­ком ко­јих се, из­ме­ђу оста­лог, при­ча и о ва­жно­сти фо­то­граф­ских књи­га и осми­шља­ва­њу фо­то­мо­но­гра­фи­је и пред­ста­вља­ју ра­до­ви ис­так­ну­тих ауто­ра Фо­то-са­ве­за Ср­би­је.

Ду­го­веч­ни се­о­ски са­мит филм­ских ства­ра­ла­ца и фо­то­гра­фа на­стао је 1970. го­ди­не, ини­ци­ја­ти­вом ме­шта­на, ка­да је одр­жан пр­ви фе­сти­вал ама­тер­ског фил­ма у бив­шој Ју­го­сла­ви­ји по­све­ћен се­о­ској сва­ко­дне­ви­ци, а у на­ред­на два ле­та про­ши­рио се и на по­ље фо­то­гра­фи­је. С го­ди­на­ма Омо­љи­ца је ме­ђу фил­ма­џи­ја­ма и фо­то-ама­те­ри­ма по­ста­ла нај­по­зна­ти­је „кул­тур­но се­ло” у чи­та­вој СФРЈ и го­то­во да их ни­је би­ло ко­ји ни­су уче­ство­ва­ли на Жи­се­лу.

Од та­да, кар­та овог де­ла све­та умно­го­ме се про­ме­ни­ла, ве­зе су по­ки­да­не, али жи­ла­ви Омо­љи­ча­ни не од­у­ста­ју од пра­вље­ња је­дин­стве­ног фе­сти­ва­ла ко­ји се без пре­те­ри­ва­ња мо­же и да­нас на­зва­ти култ­ним.

Иако је не­што од ста­рог сја­ја из­гу­био, Жи­сел је остао жи­шка ко­ја од фе­сти­ва­ла до фе­сти­ва­ла те­ра ама­те­ре али и про­фе­си­о­нал­це да ства­ра­ју до­ку­мен­тар­не фил­мо­ве и ко­лек­ци­је фо­то­гра­фи­ја, а све осли­ка­ва­ју­ћи жи­вот да­на­шњег се­ла.