Мањинске партије у двотрећинској већини

Предност у односу на странке које немају такав статус је вишеструка, па се увелико говори о томе да се поједини политичари маскирају у заштитнике мањина. Један од мотива јесте и чињеница да је за улазак у Скупштину на прошлим изборима странкама које нису мањинске за цензус од пет одсто било потребно нешто више од 250.000 гласова, а онима које то формално јесу тек мало више од 20.000. Према актуелним прописима, као мањинске могу да се региструју чак и партије „зелене” оријентације, које у основи свог програма имају борбу за заштиту животне средине и еколошке теме.

У Министарству за државну управу и локалну самоуправу за „Политику” наводе да актуелним Законом о политичким странкама није предвиђено да се документом доказује да ли је овлашћено лице припадник националне мањине. Овим прописом захтева се једино да се представљање и заступање мањинских интереса уређује оснивачким актом, програмом и статутом.

Уз то за оснивање овакве странке потребно је најмање 1.000 потписа пунолетних и пословно способних грађана, што је чак десет пута мање него за „обичну” партију. Контролу да ли је организација која жели да се региструје заиста мањинска обавља Министарство за државну управу, а главни критеријум су оснивачка документа партије и нико не улази у националност подносиоца захтева.

Због броја партија с оваквим статусом, до сада су се више пута у јавности чули предлози да би питање политичког организовања мањина требало да буде регулисано новим изменама и допунама Закона о политичким странкама. Председник посланичке групе Савеза војвођанских Мађара Балинт Пастор каже да странке у Србији заиста могу без проблема да се региструју као представници мањина, али напомиње да постоје злоупотребе закона. Наводи да је од почетка вишестраначког система у земљи одувек било уписано више партија војвођанских Мађара, али да последњих 20 година само СВМ има утицај у политичком животу.

„Специфичност за мађарску националну мањину јесте да готово све странке које су регистроване заиста и јесу странке војвођанских Мађара. Ипак, постоји једна која се на папиру бори и за интересе Мађара, али међу својим члановима и оснивачима нема ниједног припадника наше националне заједнице”, каже Пастор за „Политику”, наглашавајући да се у таквим случајевима користи „рупа у прописима”.

За лидера Бошњачке демократске заједнице Санџака Муамера Зукорлића није чудно што од партија националних мањина има највише бошњачких партија у Србији. „То је својеврстан феномен, али и наше богатство превеликог лидерског потенцијала у Санџаку. Овде сваки санџачки син мисли да се родио с чином пуковника и сматра да ће када он буде председник странке све да се окреће око њега”, оцењује Зукорлић за наш лист и додаје: „Код нас у Санџаку имамо три политичке опције и све су то пролазне транзицијске фазе народа који је стотинама година био искључен из политичких токова и сада пролази неизбежне политичке ’болести’ за које верујем да су привремене”.

Да није логично да постоји више партија националних мањина него оних које то нису, уверен је и Ђорђе Вуковић, програмски директор Цесида. Додаје да то јесте један од доказа злоупотребе да се примени „природни праг” за улазак у парламент, али и да нема начина да се тако нешто спречи, јер свако има право да оснује партију какву жели. „Свако може да се изјасни како хоће и може да мења своје етничко опредељење. То је њихово људско право које им нико не може одузети”, наводи Вуковић за „Политику”. Подсећа и да изборне листе додатно контролише Републичка изборна комисија, која проверава да ли су испуњени формални критеријуми да се нека од њих третира као мањинска и да ли ће за њу важити природан праг.