Снови у снегу

Београдски фестивал игре угостио је и ове, као и сваке претходне године, једну израелску плесну компанију, а приликом таквих гостовања гледалац може, скоро са сигурношћу, очекивати да ће видети занимљиво и квалитетно остварење. Јер, реч је о земљи изузетно богате плесне традиције, добрих школа и талентованих, посвећених извођача, па готово све што из ње долази, било да је реч о више или мање афирмисаним трупама и кореографима, оставља снажан утисак.

Тако је и овога пута, на сцени Београдског драмског позоришта, публика могла да ужива у наступу Inbal Pinto Dance Company, која је извела комад „Шејкер” (Shaker), у кореографији Инбал Пинто и Авшалома Полака – представу која је гледаоце увела у свет особене театарске поетике, непретенциозне, једноставне…, али сасвим очаравајуће. За Инбал Пинто то и није изненађујуће; она је каријеру провела у чувеној Батшева компанији, добитник је престижне америчке Беси награде за кореографију (Bessie Award 2000), као и награде израелског Министарства културе и града Тел Авива.

Пинто и Полак се у „Шејкеру” одлично допуњују, она је вешта у плесним, он у глумачким секвенцама, па њихов рад израња у лепу, занимљиву театарску целину. Сцена, готово увек у полумраку, прекривена је белом материјом (вештачким снегом), и на њој су мале, сиве куће. А онда се у том сведеном, добро дизајнираном простору појављују занимљиви ликови: прво девојке са дугачким, бујним косама у црним хаљинама које позорницу усталасају својим лаким сливеним кретњама и скоковима.

Њихова проклизавања или замаси косе по подучине да преко сцене готово све време провејавају ситне беле пахуље, креирајући својеврсни продужетак њихове игре. Појављује се први „фантом”, играч са танком мрежастом навлаком на глави, онда жена са белим лицем као код пантомимичара, па мушкарац у пругастом оделу и жена у плавој хаљини која са њим изводи шармантан дует са чајником. Атмосфера је романтична, бајковита али врло далеко од сваке патетике.

На тренутке игра целог ансамбла се развије у духовиту секвенцу која подсећа на ситуацију из неког ситкома, а онда опет полумрак и поетична, тајновита атмосфера. Ту је изузетно оригинални трио, играч са две играчице чије покупљене косе не испушта из руку, па се током њихове игре креирају занимљиве фигуре. Онда ансамбл игра у паровима која је, и поред тога што делује лако, технички врло захтевнаа ствара утисак толике природности да се чини да је човеку својствено да се креће плесом а не ходом.

На сцени су потом три „фантома”, а на крају и играчице облаче исте костиме са мрежастим навлакама, само у различитим бојама, а мушкарац у оделу(сада као да је без главе), лагано прошета преко сцене. Као у сновима, ликови покушавају да нам испричају приче које су само њима јасне, али ти надреални и неразумљиви моменти не ремете склад представе, с обзиром на то да су добро осмишљени и да се уклапају у основну идејну линију – креирање необичне атмосфере у једном имагинарном простору.

Наиме, намера кореографа је била да оживе свет магичних стаклених кугли у којима, када се промућкају, снег почиње да веје, и које се најчешће доносе са путовања. „Шејкер” је то успео да учини: да, захваљујући инвентивности кореографа и великој посвећености плесног ансамбла, уведе публику у маштовито, завејано театарско путовање.