Зов камере

Све је више оних који се залажу да се упути петиција највишим државним органима са захтевом да предизборна кампања траје 365 дана годишње. А што и да не. Мотив за такав све заступљенији став јесте да је свима све лепше и лепше у кампањи. Кампања диже тензију, кампања тражи адреналин, кампања тражи целог политичара. Види им се на лицима жеља да се доказују да учествују..., значи, више се ради, министара има свуда, страначки лидери, заменици лидера и посланичка елита убише се од путовања.

Не седе затворени у својим канцеларијама, него, богами, гину од посла! Друже се с народом, залазе на убогу периферију, љубе и подижу у ваздух ситну децу, каче беџеве, певају и свирају, праве бесплатне концерте за рају... Узврпоље се сада само кад је тај двомесечни плеј-оф. А то је свима нама циљ. Да они раде. А не, као до сада, да на сваке четири године, пред изборе јурну, два месеца се сликају, обећавају, препуцавају, свечано секу врпце нових објеката и онда кад прођу избори, повуку се, ућуте, постану мрзовољни. Зато је можда, спонтано, тај циклус од четири године све краћи.

Падају владе пре истека рока, па нам и добродошла предизборна кампања чешће куца на врата. Ево, на пример, гледамо министре како носе своје књиге из кућа да поклоне Народној библиотеци за изгорелу библиотеку у Власотинцу. И то сами носе картонске кутије. Случајно или намерно имају исте кутије, али и то се дешава.

А кад се у „Галеници” запалио погон, гледаоци су помислили да је то у ствари заседање владе и скупштине на отвореном. У редовним заседањима проблем је с кворумом, а испред „Галенике” је више него испоштован кворум. Толико је ту било министара и страначких лидера да су чак сметали ватрогасцима да раде свој посао.

Као у „Формули један”, када се возачи болида на тренингу боре за „полпот” позицију, по цену судара, кандидати су дали „гас”. И пуним гасом, носе компјутере по школама, ако треба нуде се и да их инсталирају. Па иду на Косово, додуше под пратњом међународних снага, а на зелене пијаце под пратњом домаћих снага. У сиротишта, домове пензионера и, на крају, у обданишта улећу тако да скоро уплаше тете а децу развеселе. Тете васпитачице троше паре на фризуре, јер знају да ће само тада и никада више бити на телевизији.

Када би стално била предизборна кампања, ма како да се то по новом зове, нико не би био узрујан што долазе драги високи гости. Они би долазили често, чак би почели и да досађују. С редовним гостима је све много опуштеније него са онима који бану, сликају се и оду. Увек присутни посленици јавне речи у виду ТВ-репортера и камермана бележили би перманентно овај вид лепог дружења. Чак би и посебан канал могао све то да преноси као драгстор, нон-стоп. Јер, уста пуна обећања се другачије понашају кад су снимана него кад нису снимана. Морају да испуне оно што најаве.

А зов камере је већ као примални крик, биолошка потреба савременог политичара. Без камере све личи на преглед код лекара без прописаних лекова и на гласање без гласова. Зато, нека се брише оно предизборна. Нек остане само – кампања! Нон-стоп.