Широм затворених очију

Дубинска пажња и трајни ефекти квалитетне ТВ понуде не могу доћи сами по себи, кад прође или док пролази оно што нас је снашло. Потребан је дуг, стрпљив, зналачки рад уредника и сарадника у свим слојевима програма. Тај рад мора да иде упоредо са препородом и оздрављењем посустале и уморне душе народа, а то подразумева снажење економије и повратак нормалних, здравих услова живота... Ваља додати још нешто, веома се мало пажње посвећује компоновању програмске шеме и то не само за дане краја недеље. По правилу када се човек, измучен свакодневним бригама, врати кући, дочекују га мрачни, депресивни филмови који врве од безнађа, злочина и убистава, болничке серије паничног ритма који наглашава да све виси о концу, политичке емисије са увек истим учесницима (неки стигну истог дана на три места), заморне, запенушане од искључивости, претњи, нетрпељивости према саговорнику, неретко и простачког речника, сцене из Скупштине... И да нема оно мало каквих-таквих кувара, емисија о животињама или фудбала, они који гледају телевизију отишли би на спавање смлављени...

Овако је Гордан Михић, драмски писац, сценариста и професор филмског сценарија на Факултету драмских уметности, аутор бројних ТВ серија („Самци”, „Сиви дом”, „Камионџије”, „С ванглом кроз свет”, „Балкан експрес”, „Горе-доле”, „Војна академија”) говорио за „Политику” пре петнаест година, прецизније 29. јуна 2002.

И још оценио: бескрупулозни су од ТВ направили сливник рекламократије, вулгарне забаве, најнижег кича, таблоидних силикон трачева, неписмености, промовисања зомби идола, буке и дерњаве...

Михићево набрајање могло би да се осавремени кварењем и ружењем народа ријалити програмима и њиховим скандалозним учесницима који свађама, тучама, псовкама и голотињом дају свој „допринос” телевизијском програму...

У среду 9. августа у нашој рубрици „Погледи” историчар Чедомир Антић упознао је јавност са немилим догађајем: његовом једанаестогодишњем сину Виду, који је кренуо на летовање са млађом сестром, мајком и баком, није дозвољено да се укрца у авион за Тиват јер болује од аутизма...

Стицајем околности у понедељак у 21.00 на Б92 емитован је документарни филм „Лазар” (сценариста Јован С. Полић, режија Стефан Красић) у којем су гледаоци, можда, први пут целовито сазнали много тога о животу аутистичне деце и њихових породица. Из филма исијава љубав, топлина, стрпљење и родитељски страх за будућност ове деце (шта кад нас једнога дана више не буде)... У „Лазару” осим интимних исповести и личних искустава (нико нам не долази у госте нити нас позива, рекла је Лазарева мама) нема суза... На крају је на екрану писало: Упркос томе што су инклузија, једнакост и антидискриминација појмови који се налазе у нашим законима, аутизам је за већину људи у Србији, стање пред којим би, у најбољем случају да зажмуре. На примедбе неких медија да је оваквом филму место на јавном сервису, на њиховом сајту пише: „Коаутор јесте понудио кабинету РТС емитовање, али у том тренутку нисмо били заинтересовани јер се јавни медијски сервис овом темом много пута већ бавио...”

Руку на срце, и Б92 није ваљано скренуо пажњу на овај филм који би могао да буде део образовног програма било које телевизије у свету.