Сусрет са Шекспиром после пола века глуме

„То ме јако весели, а уз то ја сам од априла ове године наставила пробе у ,,Атељеу 212”. Реч је о праизведби комада који се зове ,,Моја ти”, имали смо и новосадску премијеру на крају Стеријиног позорја, ван конкуренције. А београдска премијера биће 22. септембра”, каже Светлана Бојковић на почетку нашег разговора.

Овде сте због манифестације ,,Дани Бате Стојковића”, а стигла је и вест да сте добитница престижне награде за глуму ,,Павле Вујисић”. Какво је Ваше сећање на поменуте великане српског глумишта?

Лепо је што Врњачка Бања гаји успомену на Бату и жао ми је што никад овде нисам била када је и он био. Али сам ишла његовим трагом, још док је био жив. Долазила сам са пријатељима, који овде имају кућу, и онда смо посећивали кафане које је Бата волео, које је прогласио за добре и бирали смо јела која је он волео, јер се он у то јако добро разумео. Допада ми се што је „врњачко друштво”, које је организатор ове манифестације, одлучило да не говори сада о његовој глумачкој величини, која је, наравно, неприкосновена, него посебно о том његовом делу живота који се односио на Бању. Јер, он је овде често долазио, његова супруга ми каже чак и као дете од четири године, јер је породица имала неку кућу горе на Гочу, па се овде није осећао као гост. И, решили су да прате тај Батин хедонистички пут, како да кажем, то његово разумевање и љубав према кафани, према друштву, ако хоћете, ту његову боемију.

А каква сећања на Бату као глумца имате, колико сте са њим радили?

Играли смо у истим представама, али је занимљиво да никада нисмо имали заједничку сцену. Једину заједничку сцену и то кратку смо имали  у филму ,,Пас који је волео возове”. Свеједно, ја сам га увек гледала и уживала у многим његовим улогама у позоришту, као и на филму. Бата је био човек који је волео живот, све аспекта живота, али је са друге стране, без обзира на ту његову боемију и епикурејство, био велики посвећеник свога посла. Знао је да сваку своју ролу избруси док не постане део његовог бића.

И док сте били на данима Бате Стојковића, дошла је вест да сте добили награду ,,Павле Вујисић”,  још једне легенде нашег глумишта?

И  са Павлом сам играла само једном у том у већ споменутом филму  ,,Пас који је волео возове”, али са њим нисам имала ниједну заједничку сцену (смех). А он је стварно био громада од глумца, рекла бих као што је Француска имала Жан Габена, тако је Србија имала Павла. Био је, дакле, потпуно аутентичан, такав какав је. Није се он много мењао, а ни имао потребе да се мења. Јер је он заиста био од природе дат један споменик...

Последњих година напустило нас је неколико познатих глумаца, редитеља...Међу онима који су нас напустили раније, налази се и ваш бивши супруг, велики позоришни редитељ Љубомир Муци Драшкић. Да ли је он био Ваш највећи учитељ глуме?

Мој први и једини учитељ у глумачком смислу био је Милош Жутић, мој први муж. Када сам се удала за Муција, ја сам већ била оформљена глумица у неким зрелим годинама. То је био један период мог живота где смо ми на неки начин били равноправни, он као велики редитељ, ја као већ афирмисана глумица. Али, интересантно ја да сам са њим радила свега пет или шест представа, али су оне биле дуговечне.  Рецимо ,,Аудијенцију за Ермитаж”, која је трајала не знам већ колико година, а играна је скоро две стотине пута, па онда у Народном позоришту ,,Мадам Сан Жен”, која је ишла сто пута и још би и даље да ја нисам напустила то позориште. Биле су успешне, дуговечне представе па се стицао утисак да ја много више радим са њим него што је уистину тако било.

Овде, у Врњачкој Бањи се труде да сачувају од заборава познате глумце којих нажалост нема?

То је јако добро. Била сам пре десетак година у Опатији и док сам шетала  парком видим бисту  Антона Павловича Чехова. И дознам да је он  само једном посетио Опатију...Они су направили алеју са бистама славних људи, који су на дан или више дана били гости Опатије. Имало би то и овде смисла. И у амфитеатру, који је сада обновљен и јако лепо изгледа, могли би да се приказују Батини филмови и одржавају представе. И да тамо Бати направе једну бисту.

Давно сам на овој тераси хотела,,Звезда” разговарaо са Лорданом Зафрановићем, који је тада био под огромним политичким притиском. Колико данас политика утиче на културу?

Тим односом политике према култури ми културни радници никада нисмо задовољни. Али сама култура, та клица која постоји у човеку, која је засејана код уметника, она је јако жилава и стално се бори, јер ако се не бори, ми више нећемо бити уметници. Никада није било идеално, увек се водила та борба. Не могу да кажем да се политика директно меша у културу, јер можда и сматра да то и није нека важна област... Неће они то никада признати, али је то тако. Не мешају се они у културу у смислу цензуре. То стварно не, али је чињеница да лакше дођу до новца они људи који су се приклонили владајућем естаблишменту. И у томе је прича.

А какво је стање у позориштима?

Јако лоше, јер се стално смањује  број запослених, чак и онда када људи оду у пензију, врло је тешко некога новог примити. А, позориште, како је говорио Муци Драшкић, врло брзо стари и стално му је потребна нова снага, свежа крв. И, ту је проблем, а да не причам о томе што смо подлегли прописима о јавним набавкама, што је једна потпуна ступидарија. Тако да се ту храмље под притиском не неке високе политике, него ниске бирократије која убија сваку креативност.