Године пролазе, Мира Ступица остаје

ЛИК НЕДЕЉЕ
Глумица чије улоге живе док је ње, а многе ће живети и после ње, Мира Ступица улогу гради као хирург на отвореном срцу: концентрисано, саосећајно, одговорно, у сталном напору да одгонетне истину човека чија је судбина у њеној савести и души. Глума је за њу и морални чин, није скривање или истицање себе већ претварање пишчевих мисли и емоције у живе људе. Маштовита, сензибилна, флуидна она око себе ствара магични простор у коме телесно постаје духовно. Има необичну моћ да гледаоцу сугерише све што жели. Лик интуитивно дојми, урони у његову бит и открива најскривеније пределе његове психе.

Кад се на сцени појави видимо само жену онакву каквом ју је гледао Рубенс: сензуална, путена, кокетна, сва од дражи, чак и кад бисте јој видели и седе. Узнемирује, али само за тренутак, јер ће одмах потом истим очима и телом, рећи да женина лепота није то ако нема свој унутарњи баланс, закон живота. Мири никад није примарна естетика сирове еротике, већ естетика хармоније душе и тела. Било да је Голдонијева Мирандолина, Маринковићева Глорија, ханума у "Ханки", девојка у Бакоњи, Стојанка у "Роју", Петруњела у "Дунду"..., Јованка Орлеанка – субрета или хероина.

Гледати, или слушати

Ни у кога као у ње глас није толико инструмент природе и професије. Топао, женствен, грлен, дрхтав, с неким тајанственим струјањем, онакав какав чујете кад се воли, али звучи спонтано, чисто, поетично – било кад се радује, пркоси, прети, кад је прека, дивља, одана, нежна или кад је јунакиња Орлеанка. Темпераментна и жарна, она не губи контролу. Стално снева, а будна је. Сугестивна, она очарава мелодиком речи, префињеним вибрацијама сентимента и стваралачке мудрости. У недоумици сте како бисте је радије доживљавали – да је гледате или да је слушате. Једном ми је у Нишу, редитељ В. Ж. Масука (чувени преводилац Шекспира) рекао да једну њену представу гледа, другу слуша.

Тумачила је разне женске ћуди, од фолклорних наивки и питорескних девојачких медаљона народске орнаментике Матавуљевог, односно Ћоровићевог романа, преко брижних мајки и жена урбане нарави ("Мали човек", "Дан четрнаести"), атавистичких слутњи и историјских реминисценција ("Рој", "Звезде су очи ратника"), до трагедије каква је "Крвава бајка" и комедија Нушићевих "Народни посланик" и "Пре рата", или епских трагедија ("Јованка Орлеанка"). Радила је на филму, али је, пак театар њена домицилна кућа. Она то сама каже: "Филм и ја смо се мимоилазили. Када сам била млада и лепа, главни јунак тада био је народ. Кад је филм почео да се посвећује личним судбинама већ је било млађих и лепших глумица" Да на ТВ екрану није створила ништа друго до баснословну Кику Бибић, њено дело би и на томе медију остало.

Ипак, снимила је више од 20 филмова. Играла је жене које јој нису посве одговарале, али уобличене у духу тога строгог времена. У "Живјеће овај народ" играла је партизанку, али су је из филма исекли, јер је била, како су рекли, еротична. Са националног фестивала у Пули понела је две "Златне арене" за најбољу глуму ("Стојан Мутикаша", 1954) и "Рој" 1966.

Бојаново вајарско дело

Три су раздобља Мирине уметности. Прво које је значило њено увођење у тајну театра у Нишком позоришту. Друго и стваралачко најкреативније када је у режији Бојана Ступице оживотворила споменуту Петруњелу у "Дунду Мароју", Сашу у "Талентима и обожаваоцима" и Голдонијеве "Рибарске свађе"... Треће је деловање у Хрватском народном казалишту у коме је маестрално креирала Орлеанку, за коју је написано "врхунцем глумачке уметности". У том ансамблу велики успех је постигла улогама у "Кавкаском кругу кредом", "Вечери у осам"... Импресиониран Мириним казивањем епске песме "Смрт Мајке Југовића" Јован Ћирилов бележи у "Политици": "Као да је први пут чула за трагедију мајке која је изгубила мужа и девет синова. Па ипак, без тражене туге, већ као неко ко схвата и доживљује пуну трагику догађаја, сваком стиху је нашла ново тумачење, сликовитост исказану речима, али тако да то не буде илустровано већ унутрашњи однос".

"У почетку сам играла комедију, ђаволице, субрете, али је Бојан проширио мој опус, под његовим рукама извајана сам и као жена и као глумица". Али, поред Бојана она је имала и себе, све види што је преко пута ње, "увек знам где сам и шта сам". Пасионирани је заљубљеник живота, онакав какав јесте, макар не био врли.

Глума Мирославе, непосредна, присна, одраз је њене унутрашње природе. Та истина је у њеним очима, речима, гесту, гласу, науму, замишљању, души. Духовно веома радознала, располаже знањем и општим образовањем не баш честим код те професије. Аутор је две књиге "Шака соли" (у седам издања) и друге коју пише.

Има стваралаца који означавају више него што су они сами. Појам су, знамење једног раздобља уметности којој су посвећени. Она је таква. И као глумица и као писац, и као жена.