Жртвовање

Ту су биле и уграђене столице где су локалци, углавном трећега доба, волели да приседну, мада се то, када сам пре тачно 26 година крочила у овај град – и у њему од тада остала – наплаћивало. Не знам јесу ли та седала и даље тамо јер, као апсолутна већина Барселонаца, не залазим на Рамблу, улицу која је, како се масовни туризам ширио мојим градом и запоседао га, почела да губи своју душу и постала једва препознатљива. Ако јесу, питам се јесу ли у тренутку напада те клупице спречиле да настрадају људи који су били са леве и десне стране од њих, или је пак анонимни возач покосио прво баш те људе који су се спокојно одмарали још једног летњег врелог поподнева, спокојно уживајући у последњим данима свога одмора.

А шта је могло бити у глави младог терористе, који је вероватно бар неко време живео у окриљу каталонског друштва, које свако врло брзо по доласку осети као изузетно солидарно и које је увек окретало леђа десничарским идеологијама? Празнина коју је лако надоместио мржњом прониклом у непознавању света и историје, просветитељства и слободе? На кога је циљао? Има ли децу, пријатеље, родитеље, браћу? Је л’ имао своју собу са удобним креветом или је и немаштина један од главних разлога мржње према другоме и могућности да неко тако лако и тако масовно напуни главу људским бићима који верују да је смисао живота и пут ка небу у одузимању туђих живота?

У филму „Жртвовање” (Сацрифитио, 1986), Андреј Тарковски излаже, кроз свог главног лика Александра, панични страх који је захватио савременог човека који живи у перманентном очекивању катастрофе великих размера. Иако се руски редитељ инспирисао временима хладног рата и претњом нуклеарног рата, морам признати да се често шетајући Барселоном – или путујући по западним градовима у последњих неколико година – сетим монолога који глумац Ерланд Јозефсон (Александар у филму) изговара:

„Господе, заштити нас у овај страшни час.

Не дозволи да страдају моја деца, нити моји пријатељи. Заштити све оне који те воле и верују у тебе и оне који не верују зато што никада нису били довољно несрећни, као и оне који су у овом тренутку изгубили наду, живот и могућност да живе у складу са твојим вредностима. Мисли на оне који су сада пуни страха, не за себе, него за своје најближе. Све оне којима само ти можеш да пружиш уточисте. Јер ово изгледа као крај после кога неће бити ни победника ни поражених, ни насеобина, нити лишћа на дрвећу, нити воде у изворима нити птица на небесима... Дао бих све што имам само да ствари поново буду као што су биле.”

На месту где се зауставио терористички комби на барселонској Рамбли стоји мозаик који је направио Миро делећи свој таленат са вољеним градом. Пре месец и по дана пролазила сам туда у рано јутро и фотографисала овај културни споменик до кога многи раздрагани туристи који су баш по подне изабрали за шетњу овом улицом, обавезном дестинацијом сваког посeтитеља, нису успели да стигну.

* професорка на Универзитету Помпеу Фабра у Барселон