Žrtvovanje

Tu su bile i ugrađene stolice gde su lokalci, uglavnom trećega doba, voleli da prisednu, mada se to, kada sam pre tačno 26 godina kročila u ovaj grad – i u njemu od tada ostala – naplaćivalo. Ne znam jesu li ta sedala i dalje tamo jer, kao apsolutna većina Barselonaca, ne zalazim na Ramblu, ulicu koja je, kako se masovni turizam širio mojim gradom i zaposedao ga, počela da gubi svoju dušu i postala jedva prepoznatljiva. Ako jesu, pitam se jesu li u trenutku napada te klupice sprečile da nastradaju ljudi koji su bili sa leve i desne strane od njih, ili je pak anonimni vozač pokosio prvo baš te ljude koji su se spokojno odmarali još jednog letnjeg vrelog popodneva, spokojno uživajući u poslednjim danima svoga odmora.

A šta je moglo biti u glavi mladog teroriste, koji je verovatno bar neko vreme živeo u okrilju katalonskog društva, koje svako vrlo brzo po dolasku oseti kao izuzetno solidarno i koje je uvek okretalo leđa desničarskim ideologijama? Praznina koju je lako nadomestio mržnjom proniklom u nepoznavanju sveta i istorije, prosvetiteljstva i slobode? Na koga je ciljao? Ima li decu, prijatelje, roditelje, braću? Je l’ imao svoju sobu sa udobnim krevetom ili je i nemaština jedan od glavnih razloga mržnje prema drugome i mogućnosti da neko tako lako i tako masovno napuni glavu ljudskim bićima koji veruju da je smisao života i put ka nebu u oduzimanju tuđih života?

U filmu „Žrtvovanje” (Sacrifitio, 1986), Andrej Tarkovski izlaže, kroz svog glavnog lika Aleksandra, panični strah koji je zahvatio savremenog čoveka koji živi u permanentnom očekivanju katastrofe velikih razmera. Iako se ruski reditelj inspirisao vremenima hladnog rata i pretnjom nuklearnog rata, moram priznati da se često šetajući Barselonom – ili putujući po zapadnim gradovima u poslednjih nekoliko godina – setim monologa koji glumac Erland Jozefson (Aleksandar u filmu) izgovara:

„Gospode, zaštiti nas u ovaj strašni čas.

Ne dozvoli da stradaju moja deca, niti moji prijatelji. Zaštiti sve one koji te vole i veruju u tebe i one koji ne veruju zato što nikada nisu bili dovoljno nesrećni, kao i one koji su u ovom trenutku izgubili nadu, život i mogućnost da žive u skladu sa tvojim vrednostima. Misli na one koji su sada puni straha, ne za sebe, nego za svoje najbliže. Sve one kojima samo ti možeš da pružiš utočiste. Jer ovo izgleda kao kraj posle koga neće biti ni pobednika ni poraženih, ni naseobina, niti lišća na drveću, niti vode u izvorima niti ptica na nebesima... Dao bih sve što imam samo da stvari ponovo budu kao što su bile.”

Na mestu gde se zaustavio teroristički kombi na barselonskoj Rambli stoji mozaik koji je napravio Miro deleći svoj talenat sa voljenim gradom. Pre mesec i po dana prolazila sam tuda u rano jutro i fotografisala ovaj kulturni spomenik do koga mnogi razdragani turisti koji su baš po podne izabrali za šetnju ovom ulicom, obaveznom destinacijom svakog posetitelja, nisu uspeli da stignu.

* profesorka na Univerzitetu Pompeu Fabra u Barselon