Стваралац ремек-дела

По­ка­зао се он и у Чел­си­ју с ко­јим је два пу­та био пр­вак Ен­гле­ске. Чак је био иза­бран и у иде­а­лан тим пр­вен­ства, али ово што је од­и­грао на по­чет­ку се­зо­не за­ди­ви­ло је све ко­ји пра­те ен­гле­ски фуд­бал. По­хва­ле пљу­ште са свих стра­на: од са­и­гра­ча, бив­ших асо­ва, струч­ња­ка, ме­ди­ја, гле­да­ла­ца...

Ма­тић у на­шем клуп­ском фуд­ба­лу ни­је оста­вио траг. Ни­је имао вре­ме­на. Је­сте био у мла­ђим се­лек­ци­ја­ма Цр­ве­не зве­зде и Пар­ти­за­на, али је сре­ћу по­тра­жио у свом за­ви­ча­ју, у ма­њим клу­бо­ви­ма.

И оти­шао је вр­ло ра­но из сво­је зе­мље. Та­квих при­ме­ра има до­ста, али су вр­ло рет­ки они ко­ји су кре­нув­ши тим пу­тем сти­гли и да­ље не­го што им се пред­ви­ђа­ло. Мла­ди љу­ди у бе­лом све­ту че­сто се за­до­во­ље са­мим тим што су ту где је­су, па го­то­во и за­бо­ра­ве због че­га су та­мо.

Не­ма­ња Ма­тић, на сре­ћу, ни­је од та­квих. То се ви­ди и по ње­го­вој ка­ри­је­ри у ко­јој не­ма мр­ља, као ни у лич­ном жи­во­ту.

Фуд­бал је по­чео да игра у Обре­нов­цу, па био у шко­ли „ве­чи­тих ри­ва­ла”, он­да оти­шао да се оса­мо­ста­ли на Уб и у Ла­за­ре­вац, ода­кле је кре­нуо у пе­чал­бу. Нај­пре у Сло­вач­ку. Из Ко­ши­ца је при­ву­као па­жњу Чел­си­ја, али још ни­је био до­ра­стао за те фуд­бал­ске ви­си­не, па је по­слат на ка­ље­ње у хо­ланд­ски Ви­те­се.

За не­ког дру­гог био би то пре­ла­зак на спо­ред­ни ко­ло­сек. За Ма­ти­ћа ни­је, ма­да је мо­рао за­о­би­ла­зним пу­тем да би га Чел­си по­но­во за­па­зио. Из Хо­лан­ди­је га је узе­ла Бен­фи­ка, ко­јој до­бро иде с на­шим игра­чи­ма. По­сле три се­зо­не и из­бо­ра у иде­ал­ни тим шам­пи­о­на­та Пор­ту­га­ли­је по­но­во се на­шао у Лон­до­ну.

Та­да­шњем тре­не­ру Чел­си­ја Мо­ри­њу је тре­бао та­кав играч. Он га је са­да до­вео и у Ман­че­стер ју­нај­тед. А чу­ве­ни Пор­ту­га­лац не во­ли нео­д­го­вор­не игра­че, ни­ти оне за ко­је тре­ба дру­ги да игра­ју.

А Не­ма­ња Ма­тић је упра­во тај ко­ји ги­не за дру­ге, али уме и сам да из­ве­де не­ко ре­мек-де­ло. Те ње­го­ве од­ли­ке, ко­је је, ре­кло би се, не­мо­гу­ће на­ћи у јед­ном истом чо­ве­ку, упра­во хва­ле на сва уста они ко­ји су гле­да­ли ње­го­ве пр­ве утак­ми­це у Ман­че­стер ју­нај­те­ду.

Ми­мо ве­ли­ке фуд­бал­ске сце­не Не­ма­ња Ма­тић је већ по­ка­зао и до­ка­зао да је ве­ли­ки чо­век. Ода­звао се по­зи­ву Фа­кул­те­та спор­та и фи­зич­ког вас­пи­та­ња у Бе­о­гра­ду да се до­те­ра­ју свла­чи­о­ни­це пре­пу­ште­не зу­бу вре­ме­на, у свом род­ном Вре­лу (ро­ђен је 1. ав­гу­ста 1988) при­те­као је у по­моћ да се об­но­ви ста­ра цр­ква, на Убу гра­ди спорт­ски цен­тар...

Још кад би с на­шом ре­пре­зен­та­ци­јом за­и­грао иду­ће го­ди­не на Свет­ском пр­вен­ству...