Џихадисти крећу на Европу из Марока

Упркос досадашњем утиску релативно стабилне земље, верује се да је из Марока око 1.600 екстремиста отпутовало у Сирију и Ирак да стане у редове Исламске државе. То је једва нешто мање од оних 1.800 милитаната што су се на исти пут отиснули из државе која је калифату дала највише страних бораца: Тунису.

Према последњим доступним проценама, које је пренео „Гардијан”, око 700 Тунишана и 300 Мароканаца вратило се с тог фронта у своје домовине. Власти у мароканској престоници Рабату затвориле су њих деведесетак. Остали су се утопили у масу у градовима и селима.

Нису сви они опасност, јер међу повратницима из ИД-а немало је оних који су се демобилисали због разочарања у њене поступке, па и идеологију. Али, међу онима који су „свети рат” напустили само због све изгледнијег пораза терористичке организације која га тренутно предводи свакако има појединаца спремних да помогну џихадистичкој браћи који би близину Марока и Европе искористили да стигну до својих мета лакше него с других места у северној Африци. У Либији, на пример, екстремиста има и много више, али оно што им је омогућило да се у њој угнезде, тамошњи рат, истовремено је ставило ту земљу под појачану присмотру и суседа и Европе и САД. И покушаји да се зауставе избеглице које оданде масовно крећу преко Средоземља довеле су до нарочитог обруча око Либије.

Предности Марока за науме џихадиста, пак, нису само у томе што их од њега до Шпаније одваја тек осам наутичких миља, односно, чак ни толико ако се у виду има и да он дели границу са шпанском енклавом у Африци по имену Сеута, за коју се у последње време процењује да постаје све важније чвориште екстремних сунита. Мароко има и унутрашње прилике које су добра подлога за радикализацију и регрутовање нових бораца.

Стопа незапослености се лане само увећала у односу на мерење из претходне године. Међу најспособнијима за ратовање, младима, износила је, према подацима државног статистичког бироа о којима је известио „Мороко ворлд њуз”, чак 21,4 одсто. Рекордан проценат незапослености у поређењу са свим осталим деловима света управо је оно што је северну Африку испунило људима бесним због сопствене ускраћености, особито након краха покушаја да се ствари промене „арапским пролећем”.

Будност безбедносних служби и промишљена политика мароканске монархије ипак су делимично зауздали претњу. Суочен са захтевима за реформе, краљ Мухамед Шести је 2011. године понудио промену устава пре него што су протести током „арапског пролећа” ескалирали. Министарство за верска питања надзире џамије и пази да се у њима не шири радикално схватање ислама. Полиција разбија терористичке ћелије и досад је спречила неколико разорних напада у Казабланки и Рабату. Сарадња са западним службама је узорна: између осталог, марокански обавештајци су били од велике помоћи у истрази око организатора терористичког удара на Париз.

Мухамед Шести се показао проницљивим и када је недавно помиловао 58 чланова покрета који предводи нови талас протеста, непријатно сличан онима с почетка „арапског пролећа”, и када је с позиције мандатара владе сменио Абделилаха Бенкиранеа. Тај политички ветеран ни шест месеци након избора није био у стању да формира владу, доприносећи осећају Мароканаца да се елите више баве собом него сузбијањем сиромаштва. Али, ниједан од та два потеза није отклонио проблеме, већ се из реакција на њих могло ишчитати колико су захтеви испостављени власти нарасли.

И ослобођене вође покрета, познатог као Хирак ал шаби, поручиле су, како је крајем јула јавио Ројтерс, да ништа није завршено док на слободи не буду сви њихови другови, међу њима и први човек покрета, Насер Зефзафи. Незапослени тридесетдеветогодишњак, лишен високог образовања и елегантног речника, Зефзафи је, као контратежа етаблираним политичарима, стао на чело популистичког таласа који је преплавио улице. Повод за обнављање протеста у октобру прошле године дала је стравична смрт продавца рибе чију су робу, због незаконите трговине, полицајци конфисковали и убацили у ђубретарски камион. Када је ускочио у њега да поврати оно од чега је прехрањивао породицу, механизам за компресију ђубрета се некако активирао и смрскао га.

Као што је самоспаљивање тунишанског уличног продавца, којем власт такође није дала да ради, пре шест година ланчано покренуло „арапско пролеће” широм региона, и ова грозна смрт је побудила револт против мароканских власти. Он је до сада остао ограничен на регион у којем се продавац настрадао, Риф, један од развојно најзаосталијих, ако не и најубогији у целој земљи. Локално берберско становништво се ионако много пута дизало и против шпанске власти у време колонијализма и против мароканске монархије.

Круна и њена влада су покушале да, како је преносила Ал Џазира, демонстрације жигошу као „подривање државне безбедности”. Али, оне нису губиле замах. Ни ублажавање реторике централних власти и сваљивање кривице на локалне управљаче за лоше располагање новцем није ослабило повике против корупције, неспособности, па и немара на свим нивоима државног апарата. Зефзафи је одбијао преговоре а врхунац је био када је устао против проповеди у џамији у којој се тражило смиривање протеста. „Припадају ли ове џамије Богу или држави”, питао је он. Убрзо потом је стављен иза решетака.

Изазов налик томе стигао је и од смењеног мандатара Бенкиранеа, премда је краљ позицију премијера доделио Саједу Едину ел Отманију, другом члану његове Партије правде и развоја. Реч је о исламистичкој странци, блиској Муслиманском братству, које је подржавало „арапско пролеће”. Мухамед Шести се нагодио с њима како би избегао дубљу кризу у земљи. Али, ни Отмани није успео ништа више него да састави владу чије је функционисање свеједно блокирано партијским размирицама – а с њом и цела држава.

Почетком месеца, Бенкиране је престао да прећуткује своје незадовољство. На једном страначком скупу почетком месеца он је поручио да „краљ није Бог” већ „човек који је понекад у праву а понекад греши”. Казао је Бенкиране и да „нема дужност да задовољи краља него Алаха и своју мајку”.

Такве речи, како је коментарисао „Харец”, за време оца Мухамеда Шестог, Хасана Другог, биле би довољне да му на врат навуку оштру казну. У деликатној ситуацији у коју је Мароко данас запао, краљ више нема луксуз да се олако обрачунава са пркосницима попут Бенкиранеа и Зефзафија. Политичке, социјалне и безбедносне муке приморавају мароканске власти да буду попустљивије него икада раније.