Džihadisti kreću na Evropu iz Maroka

Uprkos dosadašnjem utisku relativno stabilne zemlje, veruje se da je iz Maroka oko 1.600 ekstremista otputovalo u Siriju i Irak da stane u redove Islamske države. To je jedva nešto manje od onih 1.800 militanata što su se na isti put otisnuli iz države koja je kalifatu dala najviše stranih boraca: Tunisu.

Prema poslednjim dostupnim procenama, koje je preneo „Gardijan”, oko 700 Tunišana i 300 Marokanaca vratilo se s tog fronta u svoje domovine. Vlasti u marokanskoj prestonici Rabatu zatvorile su njih devedesetak. Ostali su se utopili u masu u gradovima i selima.

Nisu svi oni opasnost, jer među povratnicima iz ID-a nemalo je onih koji su se demobilisali zbog razočaranja u njene postupke, pa i ideologiju. Ali, među onima koji su „sveti rat” napustili samo zbog sve izglednijeg poraza terorističke organizacije koja ga trenutno predvodi svakako ima pojedinaca spremnih da pomognu džihadističkoj braći koji bi blizinu Maroka i Evrope iskoristili da stignu do svojih meta lakše nego s drugih mesta u severnoj Africi. U Libiji, na primer, ekstremista ima i mnogo više, ali ono što im je omogućilo da se u njoj ugnezde, tamošnji rat, istovremeno je stavilo tu zemlju pod pojačanu prismotru i suseda i Evrope i SAD. I pokušaji da se zaustave izbeglice koje odande masovno kreću preko Sredozemlja dovele su do naročitog obruča oko Libije.

Prednosti Maroka za naume džihadista, pak, nisu samo u tome što ih od njega do Španije odvaja tek osam nautičkih milja, odnosno, čak ni toliko ako se u vidu ima i da on deli granicu sa španskom enklavom u Africi po imenu Seuta, za koju se u poslednje vreme procenjuje da postaje sve važnije čvorište ekstremnih sunita. Maroko ima i unutrašnje prilike koje su dobra podloga za radikalizaciju i regrutovanje novih boraca.

Stopa nezaposlenosti se lane samo uvećala u odnosu na merenje iz prethodne godine. Među najsposobnijima za ratovanje, mladima, iznosila je, prema podacima državnog statističkog biroa o kojima je izvestio „Moroko vorld njuz”, čak 21,4 odsto. Rekordan procenat nezaposlenosti u poređenju sa svim ostalim delovima sveta upravo je ono što je severnu Afriku ispunilo ljudima besnim zbog sopstvene uskraćenosti, osobito nakon kraha pokušaja da se stvari promene „arapskim prolećem”.

Budnost bezbednosnih službi i promišljena politika marokanske monarhije ipak su delimično zauzdali pretnju. Suočen sa zahtevima za reforme, kralj Muhamed Šesti je 2011. godine ponudio promenu ustava pre nego što su protesti tokom „arapskog proleća” eskalirali. Ministarstvo za verska pitanja nadzire džamije i pazi da se u njima ne širi radikalno shvatanje islama. Policija razbija terorističke ćelije i dosad je sprečila nekoliko razornih napada u Kazablanki i Rabatu. Saradnja sa zapadnim službama je uzorna: između ostalog, marokanski obaveštajci su bili od velike pomoći u istrazi oko organizatora terorističkog udara na Pariz.

Muhamed Šesti se pokazao pronicljivim i kada je nedavno pomilovao 58 članova pokreta koji predvodi novi talas protesta, neprijatno sličan onima s početka „arapskog proleća”, i kada je s pozicije mandatara vlade smenio Abdelilaha Benkiranea. Taj politički veteran ni šest meseci nakon izbora nije bio u stanju da formira vladu, doprinoseći osećaju Marokanaca da se elite više bave sobom nego suzbijanjem siromaštva. Ali, nijedan od ta dva poteza nije otklonio probleme, već se iz reakcija na njih moglo iščitati koliko su zahtevi ispostavljeni vlasti narasli.

I oslobođene vođe pokreta, poznatog kao Hirak al šabi, poručile su, kako je krajem jula javio Rojters, da ništa nije završeno dok na slobodi ne budu svi njihovi drugovi, među njima i prvi čovek pokreta, Naser Zefzafi. Nezaposleni tridesetdevetogodišnjak, lišen visokog obrazovanja i elegantnog rečnika, Zefzafi je, kao kontrateža etabliranim političarima, stao na čelo populističkog talasa koji je preplavio ulice. Povod za obnavljanje protesta u oktobru prošle godine dala je stravična smrt prodavca ribe čiju su robu, zbog nezakonite trgovine, policajci konfiskovali i ubacili u đubretarski kamion. Kada je uskočio u njega da povrati ono od čega je prehranjivao porodicu, mehanizam za kompresiju đubreta se nekako aktivirao i smrskao ga.

Kao što je samospaljivanje tunišanskog uličnog prodavca, kojem vlast takođe nije dala da radi, pre šest godina lančano pokrenulo „arapsko proleće” širom regiona, i ova grozna smrt je pobudila revolt protiv marokanskih vlasti. On je do sada ostao ograničen na region u kojem se prodavac nastradao, Rif, jedan od razvojno najzaostalijih, ako ne i najubogiji u celoj zemlji. Lokalno berbersko stanovništvo se ionako mnogo puta dizalo i protiv španske vlasti u vreme kolonijalizma i protiv marokanske monarhije.

Kruna i njena vlada su pokušale da, kako je prenosila Al Džazira, demonstracije žigošu kao „podrivanje državne bezbednosti”. Ali, one nisu gubile zamah. Ni ublažavanje retorike centralnih vlasti i svaljivanje krivice na lokalne upravljače za loše raspolaganje novcem nije oslabilo povike protiv korupcije, nesposobnosti, pa i nemara na svim nivoima državnog aparata. Zefzafi je odbijao pregovore a vrhunac je bio kada je ustao protiv propovedi u džamiji u kojoj se tražilo smirivanje protesta. „Pripadaju li ove džamije Bogu ili državi”, pitao je on. Ubrzo potom je stavljen iza rešetaka.

Izazov nalik tome stigao je i od smenjenog mandatara Benkiranea, premda je kralj poziciju premijera dodelio Sajedu Edinu el Otmaniju, drugom članu njegove Partije pravde i razvoja. Reč je o islamističkoj stranci, bliskoj Muslimanskom bratstvu, koje je podržavalo „arapsko proleće”. Muhamed Šesti se nagodio s njima kako bi izbegao dublju krizu u zemlji. Ali, ni Otmani nije uspeo ništa više nego da sastavi vladu čije je funkcionisanje svejedno blokirano partijskim razmiricama – a s njom i cela država.

Početkom meseca, Benkirane je prestao da prećutkuje svoje nezadovoljstvo. Na jednom stranačkom skupu početkom meseca on je poručio da „kralj nije Bog” već „čovek koji je ponekad u pravu a ponekad greši”. Kazao je Benkirane i da „nema dužnost da zadovolji kralja nego Alaha i svoju majku”.

Takve reči, kako je komentarisao „Harec”, za vreme oca Muhameda Šestog, Hasana Drugog, bile bi dovoljne da mu na vrat navuku oštru kaznu. U delikatnoj situaciji u koju je Maroko danas zapao, kralj više nema luksuz da se olako obračunava sa prkosnicima poput Benkiranea i Zefzafija. Političke, socijalne i bezbednosne muke primoravaju marokanske vlasti da budu popustljivije nego ikada ranije.