Породица талентованих жена

Чента, питомо месташце на магистралном путу Београд-Зрењанин, скоро да нам је промакла док смо аутомобилом измицали тешким товарним возилима тог хладњикавог, влажног пролећног јутра. Срећом, нисмо завршили у бари, ни у мочвари, по којима је овај крај иначе познат још од средњег века, а по чему је и сама Чента добила име (село је већи део године било окружено водом и скривено од остатка света, као у торби, „чантри”).

Уз помоћ локалног бакалина брзо смо пронашли кућу Љиљане Шашић, ушушкану међу сличним белим приземним зградама, типичним за тај део Баната, окруженим уредним баштама и двориштима умивеним кишом. Њена кућа се, међутим, ипак по нечему разликује: уместо предсобља – стакленик, препун светлости, биљака и слика, а на средини те просторије необичан сто – мозаик од изломљених керамичких плочица.

– Веровала сам да ће овај сточић, као и одговарајући рам за кухињска врата, лепо допунити нови унутрашњи изглед куће. Направила сам га по сопственој идеји од старог, одбаченог комада намештаја и делића плочица које су преостале. Кухињске елементе сам облепила црвеним тапетима, на радост – показује нам Љиљана своје рукотворине.

„Премијера” у Поречу

Некадашња наставница физичког васпитања, родом из Београда, коју је у мирну Ченту довела љубав према супругу Стевану, целог живота је потајно чезнула да се бави уметношћу. Имала је талента, али не увек и времена. Након што је завршила средњу фискултурну школу у Земуну, а затим и Вишу педагошку школу у Зрењанину, радни век је провела са децом, као наставник у Основној школи „Бранко Радичевић” у Ченти. Тек кад је 1995. отишла у превремену пензију, могла је више да се посвети „девојачким сновима”.

– Запослила сам се млада, у деветнаестој, а још тада сам волела да цртам, везем, правим фигурице од теста... Једном ми је неки човек, коме су се јако допале ове моје осликане фигурице, наручио 300 комада. Хтео је да их продаје странцима на словеначком приморју, али је одустао, не плативши ми ништа. Наредног лета, кад смо ишли у Пореч на море, понела сам кутију са фигурицама и показала их момку који је тамо продавао сувенире. Прихватио је да и неколико мојих понуди туристима. Како су се оне због сланог морског ваздуха расквасиле и омекшале, морали смо да научимо како да их сачувамо. Од тог новца сам купила пар лепих сребрних бурми! – са смешком се присећа Љиљана.

(/slika2)Касније је правила и друге ствари, рецимо платнене ташне украшене везом, перлице и фигуре од глинамола, али за своју душу.

А онда се, недавно, са галеријом Туристичке организације Панчева договорила да за њих по наруџбини израђује сувенире: мајушне, осликане, пљоснате, глинене плочице, у облику правих војвођанских кућа (с родом на оџаку и јабуковим стаблом под прозором), печурке, лале, срца, сунцокрете...

Неке од фигурица су нанизане на дугачак гајтан, од којих се може начинити и завеса, друге имају магнет, па их купци могу ставити на фрижидер и тако се сваког дана сетити Србије.

(/slika3)Минијатурни детаљи на свакој кући су различити, а сваки је израђен до савршенства – чипкане завесе на пенџерима, гнездо са голубовима под стрехом, отшкринута врата, бицикл, црквица, арабескама украшене звезде...

А цена је скромна. За магнет – 120 динара, за гајтан са по неколико фигурица и перли – 200 динара.

– Мени је веће задовољство кад се неко одушеви мојим радовима, него кад добијем новац – признаје Љиљана.

На путу ка звездама

Таленат, љубав према уметности и стрпљење да оствари сваку своју замисао пренела је не само на кћерке, већ и на унуке. Млађа унука, Ирина, још је у вртићу. Прошле јесени је учествовала на међународном ликовном конкурсу за децу од пет до 15 година у Кореји и освојила прву награду, која јој је уручена у Градској кући у Новом Саду. Десетогодишња Теодора свира виолину, пева, наступала је и у иностранству, у Бугарској и Белорусији. Никола, петнаестогодишњак, заљубљеник је у природу, пеца.

Недавно је породица добила још једну женску принову. Мама Тања – магистар сликарства, иначе професорка ликовног образовања у истој школи у Ченти у којој је предавала и Љиљана – већ се спрема да и њу уведе „у круг посвећених”. Да ли ће и беба једног дана освајати награде? Тетка Ивана, женски фризер је као уметник свог заната побеђивала на такмичењима за фризуре младих). Да ли ће изненађивати посетиоце галерија – на Тањиној последњој самосталној изложби приказани су, поред осталих, тактилни радови за слепе на ливеним плочама од теракоте. Да ли ће одушевљавати, попут баке, сакупљаче сувенира?

Једно је сасвим извесно – и њене рукотворине ће наћи своје почасно место у дому Љиљане Шашић у Ченти, покрај урамљених акварела и колажа осталих женских чланова породице и албума са породичним фотографијама које сакупља, сређује и, причама о свакоме од приказаних људи и догађаја, оплемењује Стеван Шашић.