Крагујевац од палеолита до ослобођења

Наш саговорник воли да помене како једна књига почиње да настаје много пре но што аутор крене да је пише.

– У Историјски архив Шумадије сам примљен 1980, да бих се бавио историјом радничког покрета. Био је то тада важан сегмент историографије, али мене је више занимала историја грађанског Крагујевца. У недељнику „Светлост” сам објавио низ чланака о грађанском животу у Крагујевцу, а 1996. из штампе је изашла књига „Стари Крагујевац”, популарно дело намењено најширој читалачкој публици. Практично, те године сам почео да пишем „Историју Крагујевца од најстаријих времена до 1944” – објашњава Радовановић у разговору за „Политику”, подсећајући нас да је овој књизи претходило научно дело из 2012. „Парламентарна историја Србија” која је наишла на значајан одјек и у стручним круговима.

„Историја Крагујевца од најстаријих времена до 1944” има 800 страница, подељена је на 11 поглавља, а илустративни материјал садржи 120 фотографија и 92 карте и планова. Аутор је преко својих руку претурио обимну архивску грађу, а податке је налазио још у новинама и часописима, споменицама и алманасима, енциклопедијама...

– Дуго сам се надао да ће нека крагујевачка власт окупити историчаре да напишу историју града, али када сам видео да од тога нема ништа, или зато што није било слуха, или зато што је фалило новца, решио сам да се у овај подухват упустим сам. Постоје историје српских градова, али то су зборници групе аутора, ова моја историја је дело из једног научног погледа, из једне руке – наводи Радовановић.

На првом месту Радовановићеве хронологије важнијих догађаја из историје Крагујевца стоји Јеринина пећина у Грацу, селу надомак града, на путу ка Баточини, чији је настанак, као места у којем обитава првобитни човек, смештен у период између 35. 000 и 25. 000 година пре нове ере. Земунице и надземни објекти граде се између 5. 500 и 4. 800 године пре н. е. у селима Гривац, Кусовац, Дивостин, Грбице и Доброводице.

У деветој години нове ере Шумадија је ушла у склоп Римског царства које је покорило племена Дарданаца и Скордиска која су ту живела.

Област Лепенице у састав немањићке Србије улази 1198–1199, а Крагујевац се први пут, као средњовековна насеобина, помиње у смедеревског тапудефтеру из 1476. У попису становништва из 1536. турска власт наводи да крагујевачка касаба има седам муслиманских махала са 56 кућа, као и „џемат“ – скуп, заједницу са 29 хришћанских кућа.

Крагујевац је двапут био под влашћу Аустријске царевине: 1689, када град од Турака осваја гроф Лудвиг Баденски, и 1717. када га покорава принц Еуген Савојски.

Карађорђеви устаници ослобађају Крагујевац од Турака 5. априла 1804. године 1818, на Мајској скупштини у Враћевшници кнез Милош Обреновић прогласио је Крагујевац за прву престоницу модерне Србије. У Крагујевцу је 15. фебруара 1835. донет први српски устав – Сретењски. Године 1853. почела је да ради „Тополивница”, прва фабрика оружја на Балкану. Прву телефонску централу Крагујевац је добио 1858, а десет година касније у граду ниче и прва пивара, власништво Николе Месаровића.

Прве радничке демонстрације у Крагујевцу – „Црвени барјак”, избијају 27. фебруара 1876. Две године касније, Народна скупштина у Крагујевцу прихватила је одредбе Берлинског конгреса.

Шумадијска дивизијска област са штабом у Крагујевцу формирана је трећег фебруара 1883, а први План регулације за варош Крагујевац урађен је 1891, када је са радом почела и Виша женска школа. Три године касније у Крагујевцу је основано и прво Хируршко одељење Окружне болнице. Горњи (Велики) парк је формиран 1898, а 1909. у кафани „Талпара” почео је да ради први биоскоп. Врховна команда српске војске стиже у Крагујевац 1914, а две године по завршетку Великог рата комунисти су извојевали победу на локалним изборима. Године 1935. отворена је прва аутобуска линија до Београда.

Годишњи помен жртвама нацистичке одмазде одржан је у Новој цркви 21. октобра 1942. На исти дан 1944. Крагујевац је ослобођен.

– Ова ће се књига, надам се, дописивати и кроз 150 година. Биће заборављени и новински чланци, па и архивски документи, али ће „Историја Крагујевца од најстаријих времена до 1944” остати као камен темељац за будуће историчаре. Уосталом, историја Србије се не може писати без историје великих градова – поручује Радовановић.

Осим на српском, резиме овог вредног научног дела дат је још на енглеском, немачком и руском језику.