Камелеонске сцене новог доба

ПОЗОРИШТЕ И АРХИТЕКТУРА
Парадоксално је да, за разлику од других типова градитељства који су се развијали паралелно са одговарајућим институционалним променама, изградња нових позоришта у архитектонском смислу није значајно напредовала. Објашњење је једноставно: основна позоришна пракса – радња и сведочење – није се мењала, и као таква тражи једноставна градитељска и техничка решења. Данас, када је већина послова у позоришту компјутеризована, ипак чешће пожелимо да људска рука регулише висину "цугова" и да мајстор сцене контролише промене, него да аутоматски "систем за летење" прецизно активира и зауставља акцију.

Јер, када електроника затаји, актери – глумац, певач или балетски играч, остају да висе изнад глава публике. Због тога, многи позоришни људи слежу раменима и негодују на покушаје иновација које предводе архитекте, без обзира да ли су предложена решења добра или нису. Мајстор сцене је још увек већи чаробњак од електронике, иако се можда не чини да је тако. У складу са тим, позоришни свет и данас воли мале, гостољубиве и непретенциозне сале са пуно дрвета и топлине, док га супермодерни објекти одбијају својом прорачунатошћу и оштрим угловима. О овоме често добијам потврду од публике Београдског драмског позоришта по завршетку представа, а слично се догађало у Атељеу 212 и Крушевачком позоришту.

Упркос томе, да би се и даље емоционално, интелектуално и уметнички расло, промене су неопходне и неизбежне. Успешна позоришна архитектура увек се односи на мудро усклађивање простора, локација, материјала и људског понашања. Сложеност дизајна позоришног простора лежи у браку две удаљене уметничке форме са укрштеним програмима рада, и успех те заједнице зависи од ефикасног разумевања и посредовања између раздвојених терена позоришта и архитектуре. Архитекте настоје да помире супротстављене захтеве велике архитектуре и великог позоришта. Тако је један од родоначелника модерне, Ле Корбизије, у свом есеју о спонтаном театру, показао велику осетљивост за проблем простора позоришта. У пракси, међутим, изгледа да велики мајстор својим темпераментом и карактером није био подесан да ствара зграде које ће довршавати туђа креација.

Простор као костим

Док до помирења не дође, позориште тражи решења од сопствених практичара: редитеља, директора и сценографа. Они преузимају кључну иницијативу у дефинисању архитектонских простора намењених позоришту. Многи утицајни позоришни уметници пронашли су инспирацију у историјским или свакодневним просторима. Театр ди солеј у Паризу заузима четири идентичне, међусобно повезане индустријске зграде које омогућавају изградњу посебних простора за сваку представу. Таква слобода не би била могућа у конвенционалном театру са високим режијским трошковима и фиксираном техничком опремом. У овом театру већ четрдесет година ради позоришна трупа коју предводи редитељка Ариана Мнушкина.

На другој страни Париза, Питер Брук третира простор као костим, нешто што ће бити тек оформљено радом уметничког ансамбла током процеса импровизација које мењају "пронађени" простор. Његов "камелеонски" простор, делимично урушени Буф ди нор слављен је од стране позоришних практичара као један од најинспиративнијих простора за позориште. Ољуштени зидови Буф ди нор, обојена шкољка Театр ди солеј или једноставни оквир сцене Котслоу у Националном театру у Лондону – све су то пронађени или адаптирани простори који су веома прилагодљиви у својој привремености. Овакви простори имају камелеонску могућност да преузму колективне сенке света који је креиран на сцени и повежу га са нашом садашњом егзистенцијом. Они у садејству са креативним радом писаца, редитеља, кореографа и глумаца чине могућим да поверујемо да смо у Америци, деветнаестовековној Русији, или данашњем Паризу или Београду.

Овакви простори помажу нам да живимо у садашњости, али такође да се колективно сећамо. Индивидуалост ових примера скројених по моди, је њихов успех, али и њихово ограничење. Када њихови ствараоци оду или промене сопствени начин рада, ова места могу да изгубе разлог свог постојања. Без обзира на то, Буф ди нор и Театр ди солеј остају модели узбудљивих простора који истовремено инспиришу позоришне ствараоце и публику. Нешто слично се десило у КПГТ који је радио у веома атрактивном и за њега адаптираном простору Шећеране.

Преношење уметничке визије

Искуства адаптације оваквих простора постају претходница савремене праксе дизајна позоришта, што никако не би требало да обезвреди и избаци из конкуренције фотогеничне објекте културе из прошлог века. Због тога, при градњи нових објеката културе требало би интегрисати најбоље из свега што је понуђено, а претходно пажљиво размотрити разлоге због којих су понекад старе фабрике, магацини и биоскопи боље прихваћени од модерних архитектонских решења у која су сви много инвестирали. Дешавало се у прошлости да потпуно нова позоришта, обожавана од медија и архитеката, не буду никада у потпуности прихваћена од глумаца, редитеља и сценографа. Можда отуда долази пометња и до сада не баш конструктивна полемика, пред изградњу нове Опере.

Градске власти морају бити опрезне у одлучивању, јер се може догодити да ентеријери тих нових, монументалних објеката, буду културно неплодни. Велико не мора бити увек и лепо.

Можда је најважније имати у виду, било да се ради о позоришту, опери или неком трећем објекту културе, да он добија дефинитивни облик према намени коју испуњава. Када се то догоди, то постаје место које публика воли. Важно је да, кад представа почне, сваки посетилац осети: "Ја сам овде и сада". Тако публика улази у креативни процес који је обликован архитектонским и позоришним умећем и својим присуством чини га коначним.

Дакле, архитектама остаје нимало лак задатак – да креирају добар холдинг за позоришну чаролију. Да би у томе успели, морају да сачувају равнотежу прошлог, садашњег и будућег, кроз дефинисање места и волумена, избор материјала и њихов редослед на сваком нивоу детаља, од спољног улаза до простора за представе. Истовремено, на позоришним уметницима је да испитају како се динамска енергија појединачне уметничке визије, као и она њихова, лична, преноси на више институционалне оквире. Сваки од ових задатака биће успешно решен само ако се у сваком тренутку његове реализације пажљиво ослушкују, разумеју и уважавају осећања, потребе и размишљања свих актера – архитеката, уметника, публике.

Тек тада ће архитектура и позориште заједно корачати, руку под руку, ка новим уметничким визијама.