Књига није за препоруку

Објављујемо есеј „The academic West and the Balkan test”, Алексе Ђиласа, доктора социологије, есеј је објављен у енглеском часопису „Journal of Southern Europe and the Balkans”,децембра 2007. у преводу аутора.

----------------------------------------------

„Територијални спор, исто толико танан и зловољан колико и они које предвиђа међународно право, довео га је у сукоб са Полом Келијем, славним вођом друге банде. Гранична црта била је успостављена мецима и чаркама граничних патрола. Истман је прешао међу једном касно у ноћ и на њега су насрнула петорица Келијевих људи”, Хорхе Луис Борхес „Монк Истман, снабдевач неправдом”

Сабрина П. Рамет, професор политичких наука на Норвешком универзитету за науку и технологију у Трондхајму, написала је књигу која изазива дивљење због своје свеобухватности. „Размишљање о Југославији: научне дебате о распаду Југославије и ратовима у Босни и Хрватској” разматра више од сто тридесет књига, углавном на енглеском али и на језицима бивше Југославије, и неколико на немачком и италијанском, које су све све наведене на почетку. Књига је подељена на тринаест поглавља с насловима који су смишљени да привуку пажњу не само научних радника већ свих заинтересованих за бившу Југославију, на пример „Ко је крив и за шта? Супарничка описивања рата”, „Милошевићево место у историји” или „Расправљање о интервенцији”.

Питање које се одмах и неизбежно поставља јесте, наравно, да ли је Сабрина Рамет стварно прочитала све ове књиге или је „Размишљање о Југославији” тек само спектакуларан пример оне тамне вештине универзитетских наставника да прикажу књигу пошто је само прелистају или пошто су прочитали друге приказе? (Можда ћемо у не тако далекој будућности имати њујоршку или лондонску „Ревију приказа књига?”) Било да верујемо или не да је Раметова прочитала четрдесет хиљада страница или шеснаест милиона речи (моје грубо рачунање), њено знање је прилично. А ипак, њена књига није за препоруку. Узрок јада ове књиге није у незнању већ, авај, у ауторкиној дубокој пристрасности која је наводи да избегава тешкоће и прикрива сложености.

Професор Мајкл Ман (Michael Mann), водећи амерички социолог историје, објавио је 2005. књигу „Тамна страна демократије: објашњавање етничког чишћења” („The Dark Side of Democracy: Explaining Ethnic Cleansing”), која је убрзо обасута међународним похвалама због својих снажних увида у неке од најубитачнијих сукоба у прошлом веку. Ман убедљиво одбацује сваки покушај да се строго суди о читавим етничким групама као извршиоцима протеривања и геноцида. Мада су таква превише упрошћена описивања карактеристична за популарна средства јавног информисања и свакидашњи разговор, на њих се такође може наићи у научним радовима. Усредсређујући се на оне скорашње, Ман, на пример, критикује Данијела Џону Голдхагена (Daniel Jonah Goldhagen) што покушава да докаже у својој књизи „Хитлерови вољни џелати: обични Немци и холокауст” („Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust”) да је читав немачки народ био прожет „истребљивачким антисемитизмом” и Вахана Н. Дедријана (Vahakn N. Dadrian) што тврди у својој „Историји геноцида над Јерменима” („The History of the Armenian Genocide”) да су Турци, као свирепи ратници и нетрпељиви муслимани, били унапред склони да масовно убијају Јермене који су хришћани.

Манов трећи пример је књига Нормана Сигара (Norman Cigar) „Геноцид у Босни: политика етничког чишћења” („Genocide in Bosnia: The Policy of Ethnic Cleansing”), у којој је ауторово „гледиште о етничким ратовима у Југославији јасно као дан с пододељцима као што је ’Српско осећање надмоћности’”. Ман се онда прихвата оцртавања погледа Голдхагена, Дедријана и Сигара као националистичких, „будући да су националисти ти који тврде да је нација један чинилац” и што осуђују немачки, турски и српски национализам „на начине који продужавају са категоријама националистичког мишљења”.

Сабрина Рамет и поред свега тога гледа на Нормана Сигара, професора безбедносних студија на Школи америчке морнаричке пешадије за више вођење рата и члана Хрватске академије Америке, сасвим другачије. За њу је он „темељан и до ситница тачан научни радник”, а „Геноцид у Босни”„бриљантно изделана књига”. Доиста, Сигар је један од јунака њене књиге и навелико и с одобравањем је цитиран на десетинама страна.

(Наставиће се)