Немачки овчари у борби против терориста

Лаици би рекли да ови пси стално лају, да су агресивни и спремни да нападну човека. Међутим, није тако. Увек су под контролом и командом свог водича. Иако су слободно шетали полигоном, заједно са нама, ни у једном тренутку нису залајали на нас.

Немачки овчар најчешћи је припадник органа реда и мира међу псима – неустрашив, снажан и увек на опрезу. У овој чети поседују и нову расу – дугодлаког немачког овчара, који је дресиран до перфекције. Ту је и његов рођак, белгијски малиноа. Ове псе користе и елитне јединице попут америчких „Фока”. Друштво им праве лабрадори, веома пријатељски настројени и смирени пси. Послушни су, а у полицији их најчешће користе за откривање експлозива или дроге.

„Јединица је изузетно поносна на псе и на људе који овде раде”, каже Саша Пејчић, командир одељења Чете водича службених паса. „Псе набављамо преко донација, а и сами полицајци их доносе”, додаје он.

У свету је изузетно велико ангажовање службених паса. Развијене земље их користе више него ми, јер имају већи буџет и више средстава. Ми у том смислу идемо у корак са светом и имамо довољно службених паса који се користе за разне акције. Кажу да је идеално да пас у службу дође са годину дана старости, a oбука оквирно траје око четири месеца. То је стартна обука, али пас цео радни век допуњава ту обуку. Не може да прође ниједно веће обезбеђење неког скупа без њиховог присуства. Тренутно су најангажованији пси за проналажење експлозивних материја. То је нешто што је актуелно и чиме се у борби против највеће пошасти савременог света – тероризма, бави цео свет, па тако и Србија. Сва битнија места у држави и главном граду покривена су овим животињама изузетног њуха.

Водичи су нашој екипи приказали како пас проналази и маркира експлозив. На команду свог водича, црни витки немачки овчар кренуо је према аутомобилу. Оњушио је возило и за неколико секунди пронашао експлозив сакривен код предњег левог амортизера. Пас је само легао и гледао ка опасном месту.

„Врста обуке је таква, да на све назнаке да се негде налази експлозив, пас никако то не додирује”, објашњава командир. Начин на који ће пас водичу показати да ту нечег има је индивидуалан. „Може да седне, легне, погледа га, то је нешто што ће га водич научити током обуке”, каже Пејчић.

Након добро обављеног посла, пас добија награду – специјалну шарену лоптицу. На нашу констатацију да многи сматрају да полиција дрогира псе који проналазе наркотике, један од водича иронично додаје: „Јесте, не само то, него их и хранимо експлозивом”.

„Што се тиче метода дресуре пратимо корак са светом. Непојмљиво је да тучемо псе. Методе које су се некада користиле у великој мери су избачене. Нема батина и механичке врсте кажњавања паса. Ради се на мотивационим факторима. Пас добија играчкице, лоптице, храну... што му подстиче жељу да ради”, закључује Саша Пејчић.

Посао водича службених паса изузетно је физички напоран.

То не може свако да ради. Оно што је заједничко овим полицајцима је велика љубав према животињама. Њихов посао тражи изузетну посвећеност и концентрацију. Од осамдесетих година прошлог века када је Чета водича основана кроз ову службу прошло је много људи и животиња. Њихови пси решили су на десетине кривичних дела и учествовали у мноштву полицијских акција.

Често су спасавали и живот својих водича. Међутим, дешавало се и да службени пас погине у акцији. У овој чети тим животињама указују посебну почаст. Херој станице је немачки овчар Брик који је 1964. страдао у борби против терориста у једној санџачкој шуми.