Све то лечи иловача

Ми­ћо Је­лић се вра­тио с 46 го­ди­на и спа­дао у мла­ђе по­врат­ни­ке. Усе­лио се у до­њи део ти­пич­не ба­ниј­ске гра­ђе­ви­не од др­ве­та. На спрат ни­је смео јер је био тро­шан и про­пао од про­ки­шња­ва­ња. 

Уко­ли­ко и поч­не уру­ша­ва­ње, др­ве­на гра­ђа не би до­зво­ли­ла да он стра­да као ка­да је у пи­та­њу ци­гла или ка­мен, ми­слио је по­врат­ник ра­чу­на­ју­ћи да ће хр­ват­ска др­жа­ва да му до­ти­ра об­но­ву. 

Ипак, за об­но­ву ни­је до­био но­вац. Не­ка­ко је пре­жи­вља­вао, а скром­на нов­ча­на по­моћ од др­жа­ве ни­је му до­зво­ља­ва­ла ни­ка­кве ин­ве­сти­ци­је. Др­ва за огрев је но­сио на ра­ме­ну, одр­жа­вао ба­шту и ба­вио се по­љо­при­вред­ним по­сло­ви­ма ко­ли­ко се мо­гао слу­жи­ти ру­ка­ма и но­га­ма, јер ме­ха­ни­за­ци­ју ни­је имао. Го­ди­на­ма је био без стру­је, а њен до­ла­зак, ко­ји је пла­тио 370 евра, омо­гу­ћио му је да на­кон ду­го го­ди­на ус­по­ста­ви ве­зу са све­том пре­ко ра­дио-апа­ра­та.   

Ме­ђу­тим, про­шле го­ди­не је до­жи­вео мо­жда­ни удар. Опо­ра­вак је спор. Све­јед­но не од­у­ста­је, кре­ће се по­мо­ћу два шта­па и са­ку­пља др­ва по обли­жњој шу­ми и ву­че ку­ћи гра­ну по гра­ну, а кад ко­си уме­сто шта­по­ва осла­ња се на ко­су, кад ко­па осла­ња се на мо­ти­ку. Сам у 17 ку­ћа, ко­ли­ко их има у за­се­о­ку, Ми­ћо под­се­ћа да је на­кон по­врат­ка за­ти­цао зми­је на ја­сту­ку. 

Ма­да мо­гу би­ти и отров­ни­це, оне не на­па­да­ју чо­ве­ка ако на њих не на­га­зи и кад те ви­де оне се по­ву­ку, твр­ди Ми­ћо. За бо­лест не ха­је. По­зи­ва се на ба­ниј­ску из­ре­ку „све то ле­чи ило­ва­ча”, а зна­чи да се чо­век ре­ши пат­њи кад га пре­кри­ју твр­дом по­сном зе­мљом ко­ја је ипак не­што из­да­шни­ја од гли­не.

Мил­ка Му­и­џа са­да та­ко­ђе жи­ви у Би­је­лим Во­да­ма, али у за­се­о­ку До­њи Је­ли­ћи. Од 15 го­ди­на по­врат­нич­ког ста­жа, она је под­ста­нар у овом пу­стом се­лу. Ку­ћу јој је из­нај­ми­ла по­зна­ни­ца. Он је вла­сни­ци ко­ја жи­ви у Не­мач­кој, уства­ри, ви­кен­ди­ца. По­ди­гао је њен по­кој­ни отац у свом род­ном кра­ју. Мил­ка се ов­де усе­ли­ла по­што је ње­на ку­ћа у До­њем Кла­сни­ћу, као и Ми­ћи­на, скло­на па­ду. Већ го­ди­на­ма тра­жи об­но­ву, али др­жа­ва не­ма раз­у­ме­ва­ња.  

Сто­ја­на Је­ли­ћа сре­ли смо по­но­во на­кон де­сет го­ди­на. Под­се­ћа нас на при­чу ко­ја је об­ја­вље­на у „По­ли­ти­ци”. Су­се­ља­нин Ми­лош Бран­ко­вић и он су на­кон по­врат­ка (1997) по­кре­ну­ли ини­ци­ја­ти­ву да се кроз До­ње Је­ли­ће из­гра­ди ас­фалт. Тро­шко­ви град­ње упла­ће­ни су др­жа­ви уочи ра­та 1991, а та­да су до­ма­ћин­ства у овај по­сао ула­га­ли и по три кра­ве. Да би до­ка­за­ли упла­те и из­бо­ри­ли се за град­њу пу­та по­сле ра­та при­ку­пи­ли су ма­те­ри­ја­ла: до­ка­за, при­ту­жби и жал­би, ко­ји су би­ли за­јед­но те­шки 23 ки­ло­гра­ма. Све је ишло те­шко.

Ас­фалт је ипак из­гра­ђен, и то 2011, од­но­сно 30 го­ди­на по­што је упла­ћен. На­жа­лост, бо­љи пут ни­је по­бу­дио по­вра­так. Очи­глед­но да је ње­го­ва из­град­ња ка­сни­ла.