Од витезова и филма, до чварака и сланине

Велики број манифестација (између 900 и 1.200) наводи на питање како оне настају. Вукановић у разговору за „Политику” објашњава да се, условно говорећи, могу разлучити макар три-четири групе фактора који утичу на оснивање одређеног догађаја овог типа. Од осамдесетих, када је реч о новијим манифестацијама широм света, мотив да се покрену јесте увиђање локалне заједнице да такозване традицијаде јесу атрактиван начин за представљање посебности одређеног места.

– На њима је могуће промовисати локалне производе, од прича и легенди, као што је случај у неким скандинавским земљама, па до пршуте, чварака и сланине, попут неколико градова и општина у Србији. Оне инспиришу посетиоце да дођу, виде, купују и евентуално се врате следеће године – каже Вукановићева.

Условно речено „мешана” мотивација, оцењује наша саговорница, стоји иза на пример позоришног Битефа и филмског фестивала Феста. Оне су покренуте „одоздо”, од стране уметника који су фестивале схватали као начин да се сазна и научи нешто ново од мајстора из иностранства и земље. Поднаслов Битефа је и најречитији – „Нове позоришне тенденције”.

– Овај мото је практично стајао и иза других значајних позоришних фестивала као што су „Стеријино народно позорје” или „Дани комедије”. Слично је и с музичким, ликовним и другим уметничким манифестацијама које се одржавају годинама па и деценијама, они у позадини имају идеју да се манифестује како „нешто” може да се ради и како „нечему”, некој врсти израза или теми може да се приступи – објашњава Вукановић.

Најзад, код нас још од седамдесетих постоје фестивали покренути углавном „одозго” – од стране тела задужених за планирање културног развоја. У том смислу биле су важне манифестације попут „Песниче народа мог”, која се одржавала у великом броју општина и „Читалачке значке”, коју је организовала свака библиотека у Србији.

– Оне су подстицале локално становништво да постављају питања и налазе одговоре па чак и узоре у књижевним делима али и да науче да се изражавају на различите начине. У том смислу, међу најзначајнијима је Фестивал ШАФ. Деценијама се одржава у Врању. Окупља ауторе који се баве анимираним филмом и своја знања преносе деци – указује наша саговорница.

Уколико не говоримо о новцу, значај манифестације зависи од тога чиме се људе баве и каква су им интересовања.

– Ако сам љубитељ позоришта, али не успевам да видим представе јер се изводе у месту удаљенијем од оног где живим, а у близини постоји фестивал који ће ми омогућити да будем у току – мени ће он значити много. С друге стране, ако ми је важно да продам сланину и чварке које правим, значајније ће ми бити сланинијаде и чваркијаде – објашњава Вукановић.

Укратко, оцењује ова истраживачица, важни су они фестивали који не само што доводе на одређено место значајне личности из земље и света, него и унапређују свакодневицу житеља средине у којој се одржавају.

– На тај начин, људи се изласком из уобичајеног, подстичу да усавршавају своје изражавање и сасвим суптилно – манифестације мењају свакодневицу обичних људи. То и јесте њихова суштина од античког доба до данас – сматра Маша Вукановић.

Како то ради свет

Организацију појединих светских фестивала пре неколико година, као гост Завода за проучавање културног развитка, представио је сарадник Института „Смитсонијан” др Џејмс Дојч. Он је један од организатора Фестивала „Смитсонијан фолклајф”, који се сваке године око 4. јула одржава у Вашингтону и један од најзначајнијих фестивала на свету посвећен различитим видовима локалних култура. Има три теме, а припрема програма траје три године. Прве године истраживачи траже идеје и формулишу предлоге. Након селекције, друге године разрађују како ће те предлоге представити. Тек треће године се фестивал технички организује. С друге стране организатори већине манифестација у Србији највише труда улажу да обезбеде новац. Тек када је он известан, разрађује се концепт и припрема програм. Селекција се тада базира на агендама светских звезда, па ко може да се уклопи.