Od vitezova i filma, do čvaraka i slanine

Veliki broj manifestacija (između 900 i 1.200) navodi na pitanje kako one nastaju. Vukanović u razgovoru za „Politiku” objašnjava da se, uslovno govoreći, mogu razlučiti makar tri-četiri grupe faktora koji utiču na osnivanje određenog događaja ovog tipa. Od osamdesetih, kada je reč o novijim manifestacijama širom sveta, motiv da se pokrenu jeste uviđanje lokalne zajednice da takozvane tradicijade jesu atraktivan način za predstavljanje posebnosti određenog mesta.

– Na njima je moguće promovisati lokalne proizvode, od priča i legendi, kao što je slučaj u nekim skandinavskim zemljama, pa do pršute, čvaraka i slanine, poput nekoliko gradova i opština u Srbiji. One inspirišu posetioce da dođu, vide, kupuju i eventualno se vrate sledeće godine – kaže Vukanovićeva.

Uslovno rečeno „mešana” motivacija, ocenjuje naša sagovornica, stoji iza na primer pozorišnog Bitefa i filmskog festivala Festa. One su pokrenute „odozdo”, od strane umetnika koji su festivale shvatali kao način da se sazna i nauči nešto novo od majstora iz inostranstva i zemlje. Podnaslov Bitefa je i najrečitiji – „Nove pozorišne tendencije”.

– Ovaj moto je praktično stajao i iza drugih značajnih pozorišnih festivala kao što su „Sterijino narodno pozorje” ili „Dani komedije”. Slično je i s muzičkim, likovnim i drugim umetničkim manifestacijama koje se održavaju godinama pa i decenijama, oni u pozadini imaju ideju da se manifestuje kako „nešto” može da se radi i kako „nečemu”, nekoj vrsti izraza ili temi može da se pristupi – objašnjava Vukanović.

Najzad, kod nas još od sedamdesetih postoje festivali pokrenuti uglavnom „odozgo” – od strane tela zaduženih za planiranje kulturnog razvoja. U tom smislu bile su važne manifestacije poput „Pesniče naroda mog”, koja se održavala u velikom broju opština i „Čitalačke značke”, koju je organizovala svaka biblioteka u Srbiji.

– One su podsticale lokalno stanovništvo da postavljaju pitanja i nalaze odgovore pa čak i uzore u književnim delima ali i da nauče da se izražavaju na različite načine. U tom smislu, među najznačajnijima je Festival ŠAF. Decenijama se održava u Vranju. Okuplja autore koji se bave animiranim filmom i svoja znanja prenose deci – ukazuje naša sagovornica.

Ukoliko ne govorimo o novcu, značaj manifestacije zavisi od toga čime se ljude bave i kakva su im interesovanja.

– Ako sam ljubitelj pozorišta, ali ne uspevam da vidim predstave jer se izvode u mestu udaljenijem od onog gde živim, a u blizini postoji festival koji će mi omogućiti da budem u toku – meni će on značiti mnogo. S druge strane, ako mi je važno da prodam slaninu i čvarke koje pravim, značajnije će mi biti slaninijade i čvarkijade – objašnjava Vukanović.

Ukratko, ocenjuje ova istraživačica, važni su oni festivali koji ne samo što dovode na određeno mesto značajne ličnosti iz zemlje i sveta, nego i unapređuju svakodnevicu žitelja sredine u kojoj se održavaju.

– Na taj način, ljudi se izlaskom iz uobičajenog, podstiču da usavršavaju svoje izražavanje i sasvim suptilno – manifestacije menjaju svakodnevicu običnih ljudi. To i jeste njihova suština od antičkog doba do danas – smatra Maša Vukanović.

Kako to radi svet

Organizaciju pojedinih svetskih festivala pre nekoliko godina, kao gost Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, predstavio je saradnik Instituta „Smitsonijan” dr Džejms Dojč. On je jedan od organizatora Festivala „Smitsonijan folklajf”, koji se svake godine oko 4. jula održava u Vašingtonu i jedan od najznačajnijih festivala na svetu posvećen različitim vidovima lokalnih kultura. Ima tri teme, a priprema programa traje tri godine. Prve godine istraživači traže ideje i formulišu predloge. Nakon selekcije, druge godine razrađuju kako će te predloge predstaviti. Tek treće godine se festival tehnički organizuje. S druge strane organizatori većine manifestacija u Srbiji najviše truda ulažu da obezbede novac. Tek kada je on izvestan, razrađuje se koncept i priprema program. Selekcija se tada bazira na agendama svetskih zvezda, pa ko može da se uklopi.