Рат за пропаст СССР-а

Био је то легитиман одговор на позив тадашњих власти у Кабулу да им се помогне у борби против екстремних исламиста, које су војно и оружјем потпомогли САД и њихови савезници. Нешто попут садашње улоге Русије у ратом захваћеној Сирији.

А таквих позива било је на десетине. И у свима је наглашаван тада важећи „Договор о пријатељству, добросуседству и сарадњи”, који су Москва и Кабул потписали годину дана раније – 5. децембра 1978. Како је писао тада чувени амерички политичар и стратег Збигњев Бжежински: „Ми нисмо гурали СССР у рат, али смо учинили све што смо могли да их на то наведемо.”У суштини, била је то вешто смишљена комбинација у којој је требало осигурати сукоб двеју страна совјетске и исламске – ослабити их до крајњих граница и потом над хумкама изгинулих подићи победничку заставу САД. Слична тактика успешно је спроведена и у Другом светском рату када су се Американци у најстрашнији дотадашњи сукоб у Европи умешали тек када су били сигурни да ће из њега изаћи са ореолом спасиоца.

Авганистан је одувек био терен на којем су се сукобљавале велике војне силе. Још у 19. веку овде су копља укрстиле две моћне империје – Русија и Велика Британија. Тај сукоб је у историјске читанке ушао под називом „Велика игра”. Оно што се десило од 1979. до 1989. било је само њен наставак. Наравно, прилагођен новим околностима у којима су САД израсле у неприкосновеног лидера западног света.

Објективно, СССР није могао да остане изван рата у непосредном суседству, а тадашњи председник Леонид Брежњев (1906–1982) није могао да се не јави као – миротворац. Кренуло се у рат који из многих разлога, једноставно, није могао бити добијен. И, заиста, резултат је био поразан: чак 15.052 изгубљена совјетска војничка живота, уз још 53.753 рањена и 417 несталих без икаквог трага. Авганистанска војска је изгубила око 18.000 људи (погинулих), уз око 77.000 рањених. На страни побуњеника број погинулих пење се на 75.000 до 90.000, уз 75.000 рањених. Милиони цивила отерани су у избеглиштво…

У суштини, авганистански рат био је авганистански само по називу и само наизглед локалног карактера. Био је то истински сукоб САД и њихових савезника са тадашњом совјетском државом. Прецизније, на једној страни су се, према званичним подацима, нашли: ограничени контингент совјетске војске, и војска Демократске републике Авганистан, укупне моћи око 300.000 бораца и уз делимичну помоћ Индије. На другој страни: сунитски муџахедини, потпомогнути џихадистима из других земаља, потом Пакистан, Саудијска Арабија, Јапан, САД, Велика Британија, Народна Република Кина, Египат, Федерална Република Немачка, Израел, Либија, Француска, Турска и Иран, као и многобројне групе шиита. Из данашњег угла гледано, заиста шаролико друштво.

А онда је уследила до тада невиђена пропаганда са Запада којом је совјетско уплитање у Авганистану проглашено – инвазијом. Светско јавно мњење само је чекало коначни пад социјалистичке власти. Своје је учинио и осећај да је изгубљен један рат, на шта у Русији нису навикли, да су они који су преко својих глава претурили деветогодишње потуцање по авганистанским гудурама и остали живи донели кући тешке психичке трауме. И не само то. Као што је „велика игра” свој наставак доживела кроз рат у Авганистану, тако је и све што се тада дешавало, на свој начин, касније преточено у ратове у Чеченској Републици Ичкерији 1994–1990. и 1999–2009. године.