Ковачевићева „Урнебесна трагедија” у Атељеу 212

Пропитујући породичне и личне трагедије, мале и велике катастрофе које се дешавају у наоко обичним људским животима Душан Ковачевић писао је са посебним жаром „Урнебесну трагедију” деведесетих година прошлог века. Драма је са великим успехом први пут изведена 1991. године на сцени Звездара театра најављујући своју дуговечност. У међувремену комад „Урнебесна трагедија” интригирао је бројне редитеље, отуда и велики број сценских верзија овог дела.

– Шта се променило од те године када је писан комад „Урнебесна трагедија” до данас? У суштини мислим да није пуно, јер је комад „Урнебесна трагедија” писан уочи ратних година, онда су дошле те страшне године рата са свим последицама које до данас осећамо. Тада када је тај комад рађен и постављан на сцени Звездара театра био сам у једној делегацији Београдског универзитета која је организовала мировне састанке са амбицијом, покушајем да се студенти три универзитета: Загреба, Сарајева и Београда негде сретну и причају. Током тих проба представе путовао сам на један од тих састанака, два су поред осталог била у Београду, и понављао стално оно што понављам и данас. Заправо једну те исту реченицу: „Сваки лош разговор је бољи од доброг рата”. То је уједно и мото овог комада, каже Душан Ковачевић уз напомену да никада позоришним колегама који су радили његова дела није давао претеране сугестије, износио своје личне жеље...

– Ауторским екипама које желе да раде моја дела помажем онолико колико могу. У случају „Урнебесне трагедије” чије пробе ће ускоро почети у Атељеу 212 разговарао сам са Марком Манојловићем и Бранимиром Брстином који треба да тумачи лик Василија. Бранимир Брстина ми је рекао да лик Василија жели да оствари и због посвете Данилу Бати Стојковићу јер нам је био велики заједнички пријатељ. Тако да се у овој причи о новој верзији представе „Урнебесна трагедија” укрстило неколико битних елемената. Један је време, други историја и на крају оно што је најбитније – пријатељство, подвлачи Ковачевић.

Деликатне Ковачевићеве јунаке које је својим истанчаним драмским мајсторством обрадио овога пута на сцени Атељеа 212 дочараће и Аница Добра, Небојша Илић, Соња Колачарић, Амар Ћоровић, Катарина Жутић, Бранислав Зеремски, Бранислав Трифуновић, Раде Николић...

Какве мисли, дилеме уочи почетка рада на својој новој представи „Урнебесна трагедија” заокупљају редитеља Марка Манојловића, односно који су мотиви да се ове јесени на сцени суочи са Ковачевићевим текстом, сазнали смо из прве руке:

– Ликови у „Урнебесној трагедији”, по мом мишљењу, своје „урнебесно трагично” понашање и судбине „дугују” једном колективном осећају опште дезоријентисаности и измицању тла под ногама које смо почели да осећамо почетком 90-их када је комад и настао. У ствари, проблем нашег националног и преносно личног идентитета почиње много раније. Да ли је прва Краљевина Југославија великосрпска творевина или искрени покушај уједињења Словена? Да ли је Дража Михајловић јунак или злочинац? Да ли је комунистичка и касније социјалистичка власт изградила земљу или је упропастила у 50 и више година? Да ли смо криви у ратовима 90-их као што то свет приказује? На та питања никада нису дати јасни, недвосмислени одговори да бисмо могли да затворимо једно поглавље и кроз колективну катарзу, било победника или губитника, кренемо даље. Када Невен на крају комада постави питање својој мајци: „Ко сам ја ?” она не зна шта да му одговори… Тиме ће се бавити представа: како наше колективно, вишегенерацијско лудило, у недостатку боље речи, утиче на младе људе који треба да започну живот. Шта им остављамо..., каже Марко Манојловић.