Kovačevićeva „Urnebesna tragedija” u Ateljeu 212

Propitujući porodične i lične tragedije, male i velike katastrofe koje se dešavaju u naoko običnim ljudskim životima Dušan Kovačević pisao je sa posebnim žarom „Urnebesnu tragediju” devedesetih godina prošlog veka. Drama je sa velikim uspehom prvi put izvedena 1991. godine na sceni Zvezdara teatra najavljujući svoju dugovečnost. U međuvremenu komad „Urnebesna tragedija” intrigirao je brojne reditelje, otuda i veliki broj scenskih verzija ovog dela.

– Šta se promenilo od te godine kada je pisan komad „Urnebesna tragedija” do danas? U suštini mislim da nije puno, jer je komad „Urnebesna tragedija” pisan uoči ratnih godina, onda su došle te strašne godine rata sa svim posledicama koje do danas osećamo. Tada kada je taj komad rađen i postavljan na sceni Zvezdara teatra bio sam u jednoj delegaciji Beogradskog univerziteta koja je organizovala mirovne sastanke sa ambicijom, pokušajem da se studenti tri univerziteta: Zagreba, Sarajeva i Beograda negde sretnu i pričaju. Tokom tih proba predstave putovao sam na jedan od tih sastanaka, dva su pored ostalog bila u Beogradu, i ponavljao stalno ono što ponavljam i danas. Zapravo jednu te istu rečenicu: „Svaki loš razgovor je bolji od dobrog rata”. To je ujedno i moto ovog komada, kaže Dušan Kovačević uz napomenu da nikada pozorišnim kolegama koji su radili njegova dela nije davao preterane sugestije, iznosio svoje lične želje...

– Autorskim ekipama koje žele da rade moja dela pomažem onoliko koliko mogu. U slučaju „Urnebesne tragedije” čije probe će uskoro početi u Ateljeu 212 razgovarao sam sa Markom Manojlovićem i Branimirom Brstinom koji treba da tumači lik Vasilija. Branimir Brstina mi je rekao da lik Vasilija želi da ostvari i zbog posvete Danilu Bati Stojkoviću jer nam je bio veliki zajednički prijatelj. Tako da se u ovoj priči o novoj verziji predstave „Urnebesna tragedija” ukrstilo nekoliko bitnih elemenata. Jedan je vreme, drugi istorija i na kraju ono što je najbitnije – prijateljstvo, podvlači Kovačević.

Delikatne Kovačevićeve junake koje je svojim istančanim dramskim majstorstvom obradio ovoga puta na sceni Ateljea 212 dočaraće i Anica Dobra, Nebojša Ilić, Sonja Kolačarić, Amar Ćorović, Katarina Žutić, Branislav Zeremski, Branislav Trifunović, Rade Nikolić...

Kakve misli, dileme uoči početka rada na svojoj novoj predstavi „Urnebesna tragedija” zaokupljaju reditelja Marka Manojlovića, odnosno koji su motivi da se ove jeseni na sceni suoči sa Kovačevićevim tekstom, saznali smo iz prve ruke:

– Likovi u „Urnebesnoj tragediji”, po mom mišljenju, svoje „urnebesno tragično” ponašanje i sudbine „duguju” jednom kolektivnom osećaju opšte dezorijentisanosti i izmicanju tla pod nogama koje smo počeli da osećamo početkom 90-ih kada je komad i nastao. U stvari, problem našeg nacionalnog i prenosno ličnog identiteta počinje mnogo ranije. Da li je prva Kraljevina Jugoslavija velikosrpska tvorevina ili iskreni pokušaj ujedinjenja Slovena? Da li je Draža Mihajlović junak ili zločinac? Da li je komunistička i kasnije socijalistička vlast izgradila zemlju ili je upropastila u 50 i više godina? Da li smo krivi u ratovima 90-ih kao što to svet prikazuje? Na ta pitanja nikada nisu dati jasni, nedvosmisleni odgovori da bismo mogli da zatvorimo jedno poglavlje i kroz kolektivnu katarzu, bilo pobednika ili gubitnika, krenemo dalje. Kada Neven na kraju komada postavi pitanje svojoj majci: „Ko sam ja ?” ona ne zna šta da mu odgovori… Time će se baviti predstava: kako naše kolektivno, višegeneracijsko ludilo, u nedostatku bolje reči, utiče na mlade ljude koji treba da započnu život. Šta im ostavljamo..., kaže Marko Manojlović.