У позним годинама време лети брже

Још 1890. го­ди­не пси­хо­лог Ви­ли­јам Џејмс је об­ја­снио да, ка­ко ста­ри­мо, вре­ме се убр­за­ва јер у од­ра­слом до­бу ма­ње има до­га­ђа­ја за пам­ће­ње.

У де­тињ­ству се мно­го то­га де­ша­ва пр­ви пут, од по­ла­ска у шко­лу, пре­ко по­љуп­ца, до пу­то­ва­ња, што чи­ни да вре­ме про­ла­зи спо­ри­је. С дру­ге стра­не, због мањ­ка но­вих ис­ку­ста­ва у зре­ли­јем до­бу сти­че се ути­сак да се да­ни и не­де­ље спа­ја­ју и да се ни­смо ни окре­ну­ли, а већ је сти­гао но­ви Бо­жић. У сту­ди­ји из ше­зде­се­тих го­ди­на ми­ну­лог ве­ка, тек пу­но­лет­ни ис­пи­та­ни­ци опи­си­ва­ли су вре­ме као ми­ран оке­ан без по­кре­та, док су га они ко­ји су у осмој де­це­ни­ји по­ре­ди­ли са бр­зим во­зом. 

Кул­ту­ро­лог Рат­ко Бо­жо­вић, ду­го­го­ди­шњи про­фе­сор на Фа­кул­те­ту по­ли­тич­ких на­у­ка у Бе­о­гра­ду, ко­ји већ де­це­ни­ја­ма опа­жа и ко­мен­та­ри­ше дру­штво и ствар­ност, сма­тра да не­ма си­гур­ног од­го­во­ра као за­јед­нич­ког име­ни­те­ља за све ста­ри­је жи­ти­је.

– Осе­ћа­ње о бр­зи­ни про­ти­ца­ња вре­ме­на при­па­да су­бјек­тив­но­сти, чо­ве­ко­вој сло­же­но­сти и ње­го­вој жи­вот­ној фи­ло­зо­фи­ји. Сто­га ми­слим да је ми­шље­ње Ви­ли­ја­ма Џеј­мса у нај­ма­њу ру­ку упит­но. Ве­ро­ват­но су вре­ме­шни у стра­ху што им вре­ме из­ми­че – ис­ти­че Бо­жо­вић и до­да­је да се дик­тат би­о­ло­шког са­та мо­же по­ја­ви­ти као па­ни­ка и као дра­ма­тич­на те­ско­ба по­сто­ја­ња. Због са­зна­ња о чо­ве­ко­вим вре­мен­ским гра­ни­ца­ма мо­же по­спе­ши­ти и осе­ћа­ње о бр­зи­ни про­ла­же­ња вре­ме­на. 

– То мо­же по­ста­ти не са­мо пси­хо­ло­шко осе­ћа­ње не­го и фи­ло­зоф­ско са­мо­о­дре­ђе­ње. Ту је већ мо­гу­ће осе­ћа­ње убр­за­ња вре­ме­на, чо­ве­ко­ве нај­ва­жни­је имо­ви­не. Ме­ни вре­ме пре­бр­зо ле­ти, јер не сти­жем да ура­дим све оно што сам на­у­мио, оно што сма­трам ва­жним са ста­но­ви­шта ства­ра­лач­ког са­мо­о­ства­ре­ња и кре­а­тив­не са­мо­по­твр­де – от­кри­ва кул­ту­ро­лог Рат­ко Бо­жо­вић.

До­дат­ни од­го­вор на пи­та­ње за­што нам вре­ме ле­ти кад од­ра­сте­мо, пру­жа и сту­ди­ја Уни­вер­зи­те­та у Мин­хе­ну из 2005. го­ди­не. Сви ис­пи­та­ни­ци, без об­зи­ра на ста­рост, а има­ли су од 14 до 94 го­ди­не, ве­ро­ва­ли су да вре­ме из­ра­же­но ма­њим ин­тер­ва­ли­ма, по­пут не­де­ље или ме­се­ца, про­ла­зи ве­о­ма бр­зо. Ка­да су ис­пи­та­ни­ци­ма по­ста­ви­ли пи­та­ње ко­ли­ко им је бр­зо про­те­кла прет­ход­на де­це­ни­ја, на­уч­ни­ци су при­ме­ти­ли да је са ста­ро­шћу био из­ра­же­ни­ји ути­сак да вре­ме ле­ти. Нај­ја­чи ути­сак ис­пи­та­ни­ци су има­ли у 50. го­ди­ни, што зна­чи да су им  нај­бр­же про­ле­те­ле че­тр­де­се­те. Ути­сак про­то­ка вре­ме­на по­сле то­га ни­је ра­стао и оста­јао је не­про­ме­њен до кра­ја жи­во­та. Та­ко­ђе, ис­пи­та­ни­ци од 20. до 59. го­ди­не нај­че­шће су упо­тре­бља­ва­ли фра­зу при­ти­сак вре­ме­на, што се об­ја­шња­ва мно­штвом зах­те­ва ко­је љу­ди­ма у тим го­ди­на­ма жи­вот сва­ко­днев­но ис­по­ру­чу­је.