U poznim godinama vreme leti brže

Još 1890. go­di­ne psi­ho­log Vi­li­jam Džejms je ob­ja­snio da, ka­ko sta­ri­mo, vre­me se ubr­za­va jer u od­ra­slom do­bu ma­nje ima do­ga­đa­ja za pam­će­nje.

U de­tinj­stvu se mno­go to­ga de­ša­va pr­vi put, od po­la­ska u ško­lu, pre­ko po­ljup­ca, do pu­to­va­nja, što či­ni da vre­me pro­la­zi spo­ri­je. S dru­ge stra­ne, zbog manj­ka no­vih is­ku­sta­va u zre­li­jem do­bu sti­če se uti­sak da se da­ni i ne­de­lje spa­ja­ju i da se ni­smo ni okre­nu­li, a već je sti­gao no­vi Bo­žić. U stu­di­ji iz še­zde­se­tih go­di­na mi­nu­log ve­ka, tek pu­no­let­ni is­pi­ta­ni­ci opi­si­va­li su vre­me kao mi­ran oke­an bez po­kre­ta, dok su ga oni ko­ji su u osmoj de­ce­ni­ji po­re­di­li sa br­zim vo­zom. 

Kul­tu­ro­log Rat­ko Bo­žo­vić, du­go­go­di­šnji pro­fe­sor na Fa­kul­te­tu po­li­tič­kih na­u­ka u Be­o­gra­du, ko­ji već de­ce­ni­ja­ma opa­ža i ko­men­ta­ri­še dru­štvo i stvar­nost, sma­tra da ne­ma si­gur­nog od­go­vo­ra kao za­jed­nič­kog ime­ni­te­lja za sve sta­ri­je ži­ti­je.

– Ose­ća­nje o br­zi­ni pro­ti­ca­nja vre­me­na pri­pa­da su­bjek­tiv­no­sti, čo­ve­ko­voj slo­že­no­sti i nje­go­voj ži­vot­noj fi­lo­zo­fi­ji. Sto­ga mi­slim da je mi­šlje­nje Vi­li­ja­ma Džej­msa u naj­ma­nju ru­ku upit­no. Ve­ro­vat­no su vre­me­šni u stra­hu što im vre­me iz­mi­če – is­ti­če Bo­žo­vić i do­da­je da se dik­tat bi­o­lo­škog sa­ta mo­že po­ja­vi­ti kao pa­ni­ka i kao dra­ma­tič­na te­sko­ba po­sto­ja­nja. Zbog sa­zna­nja o čo­ve­ko­vim vre­men­skim gra­ni­ca­ma mo­že po­spe­ši­ti i ose­ća­nje o br­zi­ni pro­la­že­nja vre­me­na. 

– To mo­že po­sta­ti ne sa­mo psi­ho­lo­ško ose­ća­nje ne­go i fi­lo­zof­sko sa­mo­o­dre­đe­nje. Tu je već mo­gu­će ose­ća­nje ubr­za­nja vre­me­na, čo­ve­ko­ve naj­va­žni­je imo­vi­ne. Me­ni vre­me pre­br­zo le­ti, jer ne sti­žem da ura­dim sve ono što sam na­u­mio, ono što sma­tram va­žnim sa sta­no­vi­šta stva­ra­lač­kog sa­mo­o­stva­re­nja i kre­a­tiv­ne sa­mo­po­tvr­de – ot­kri­va kul­tu­ro­log Rat­ko Bo­žo­vić.

Do­dat­ni od­go­vor na pi­ta­nje za­što nam vre­me le­ti kad od­ra­ste­mo, pru­ža i stu­di­ja Uni­ver­zi­te­ta u Min­he­nu iz 2005. go­di­ne. Svi is­pi­ta­ni­ci, bez ob­zi­ra na sta­rost, a ima­li su od 14 do 94 go­di­ne, ve­ro­va­li su da vre­me iz­ra­že­no ma­njim in­ter­va­li­ma, po­put ne­de­lje ili me­se­ca, pro­la­zi ve­o­ma br­zo. Ka­da su is­pi­ta­ni­ci­ma po­sta­vi­li pi­ta­nje ko­li­ko im je br­zo pro­te­kla pret­hod­na de­ce­ni­ja, na­uč­ni­ci su pri­me­ti­li da je sa sta­ro­šću bio iz­ra­že­ni­ji uti­sak da vre­me le­ti. Naj­ja­či uti­sak is­pi­ta­ni­ci su ima­li u 50. go­di­ni, što zna­či da su im  naj­br­že pro­le­te­le če­tr­de­se­te. Uti­sak pro­to­ka vre­me­na po­sle to­ga ni­je ra­stao i osta­jao je ne­pro­me­njen do kra­ja ži­vo­ta. Ta­ko­đe, is­pi­ta­ni­ci od 20. do 59. go­di­ne naj­če­šće su upo­tre­blja­va­li fra­zu pri­ti­sak vre­me­na, što se ob­ja­šnja­va mno­štvom zah­te­va ko­je lju­di­ma u tim go­di­na­ma ži­vot sva­ko­dnev­no is­po­ru­ču­je.