Французи ће лакше добијати отказ

Што се тиче јуче представљених измена, очекује се да буду изгласане на седници владе, а након што их током овог месеца потпише председник, ускоро ће ступити на снагу, пише „Њујорк тајмс”.

Одмах по објављивању плана, изнад Јелисејске палате се надвила дилема да ли ће и Макрона стићи усуд његове тројице претходника на овој адреси, који су поломили зубе покушавајући да савију синдикални отпор. За сада је у благој предности у односу на Ширака, Саркозија и Оланда бар по томе што на великим протестима против смањења раднички права, заказаним за 12. септембар, неће учествовати Француска демократска конфедерација рада (ЦФДТ), највећа синдикална организација у земљи.

Ипак, протесте припрема друга по величини организација удруженог рада Генерална конфедерација синдиката (ЦГТ) чији је лидер најављене реформе окарактерисао као још један покушај „лагања” запослених. За крај септембра протесте је најавио и Жан-Лик Меленшон, Макронов левичарски супарник на председничким изборима.

Нејединство међу синдикатима и „нова енергија” коју му приписују никако, међутим, не могу да буду довољан гарант за младог председника да ће као победник изаћи и из ове битке. Француски коментатори упозоравају да је његов медени месец са медијима и делом јавности прошао, и да ће, због нагомиланих изазова, шоу који је пратио његов долазак на власт све више почети да личи на мучни ријалити програм.

Макронова популарност је у константном паду, а председников арогантни однос према новинарима почео је да му се враћа као бумеранг. Зато је, како примећује „Медијапарт”, шеф Јелисејске палате предузео прве кораке у промени своје стратегије за комуникацију, јер му је јасно да ће му наклоност редакција бити и те како потребна у плану који је наумио да спроведе.

А план као највећи проблем на путу оздрављења француске економије види Закон о раду. Да ли је заиста тако? „Блумберг” подсећа да је стопа незапослености у Француској 9,5 одсто, што је двоструко више него у другим развијеним земљама попут Немачке, Холандије или САД, док је истовремено нижа него у Шпанији или Италији.

Свеједно, бизнис лоби који свим силама гура промену законске регулативе тврди да би у случају реформи посао добило још најмање милион Француза. Синдикати, међутим, сматрају да је промена закона која би омогућила лакше отпуштање радника превелика цена и главног кривца за незапосленост виде у мерама штедње које је прописала Европска унија.

Како се спекулише, три су главна подручја на којима ће Макрон покушати да нападне тренутни поредак. Идеја је да се компанијама да више слободе приликом склапања уговора са запосленим, а које се тичу радних сати и обрачуна зараде; затим рад на спајању радничких савета који се умножавају са растом фирме и  коначно ограничавање судова у доношењу пресуда за плаћање отпремнина. Иако је радна недеља од 35 сати често помињана као рак-рана француске привреде, чини се да се бар за сада није нашла на тапету Макронових економиста.

Премда је основана замерка да би радни потенцијал Француске могао бити још боље искоришћен, многа питања остају без одговора. У време општег тренда нестанка средње класе и раста социјалне неједнакости, француска Пета република представља друштво које грађани многих развијених земаља посматрају са завишћу. Да ли ће реформама живот грађанина постати квалитетнији или ће се лишавање радника загарантованих права под фирмом смањења незапослености ипак на крају показати као прескупа трговина?

Левичарски медији подсећају да у оваквој једначини није неважан податак да Макрон долази из света крупног банкарства, а његов министар за рад са високог положаја у мултинационалној компанији „Даноне”.

Медији ван Француске, међутим, махом нису сумњичави према потезима које вуче Емануел Макрона. У њиховим извештајима нема дилеме да је реч о истинској реформи тржишта, а Закон о раду се назива „светом кравом” коју досад нико није смео да дирне. Права и обавезе француског радника, иначе су детаљно описана у документу са више од 3.000 страница где су побројане одредбе од заштите на раду до начина обрачуна плата и прековременог рада.

Француско јавно мњење, макар за сада, делује прилично неодлучно у погледу Макронове иницијативе. Конкретно, Французи су разапети између мањка поверења председнику у том погледу (63 посто испитаника) и свести да радно законодавство ипак мора бити реформисано (56 процената испитаних).

Да је свестан неизвесности авантуре у коју се упустио, иначе пословично агилни председник је показао пре неколико дана у Букурешту када је изјавио да је Француска земља „коју је немогуће реформисати”. Макрон је говорећи пред представницима француске заједнице у Румунији додао да његови сународници „мрзе реформе” и да је једини начин да се то промени – кроз увођење Европске уније у нову фазу интеграција.