Чарлс Симић: Школу живота сам научио у Београду

Меланхолија бурних љубавних ноћи, наизглед наивне дилеме о опстајању, делићи лепоте у суровој свакодневици... биле су неке од тема песама Чарлса Симића које је цењени амерички песник српског порекла читао публици у Дому омладине.

Сала „Американа” била је испуњена поштоваоцима поезије једног од најзначајнијих светских песника који у Београду борави пети пут од када је заједно са породицом 1952. године отишао у САД.

У свечаној тишини Симић је читао своје песме на енглеском језику, док их је у преводу на српски интерпретирао Дејан Ђуровић, преноси Танјуг.

Симић се после читања песама у разговору са преводиоцем Весном Рогановић присећао детињства на београдским улицама. – Истина је да сам школу живота изучио на београдским улицама, пре него што сам се заинтересовао за било какво формално образовање. Када сам 1982. године дошао из Америке у Београд, комшије су ми казале „Јадна она твоја мајка са тобом за време Другог светског рата. Само је викала за тобом по улици”. Био сам дете и игнорисао сам молбе родитеља да не идем даље од капије. Научио сам живот рано на београдским улицама. Свашта сам видео на тим улицама за време рата – казао је Симић.

Публика у сали „Американа“ (Фото Ж. Јовановић)

Славни песник је уз осмех „признао” публици у Дому омладине да је био лош ђак у гимназији. – Понављао сам други разред гимназије, јер сам бежао из школе и ишао да гледам филмове у биоскопу „Балкан”. У том биоскопу су пролазили пацови испред платна и по сали за време пројекција филмова... Из гимназије су на крају послали кући полицију, како би обавестили моју мајку како сам неодговоран ђак. Све наше комшије су мислиле да ћу на робији да завршим – причао је Симић.

О својим интересовањима за литературу Симић „криви” велику библиотеку свог оца. – Ту сам открио књиге. У емиграцији сте јако усамљени, а ми смо пре Америке били у Паризу годину дана и тамо сам читао. У тамошњој гимназији се опет нисам прославио. Професор Бертан је са задовољством читао моје оцене: „Алгебра – 0, језик – 0... све нуле. Мислио је „овај мали Балканац је нижа раса” и са задовољством је читао те оцене. Касније сам стигао у Америку и схватио да без образовања нема ништа – казао је Симић.

Цењени песник и есејиста присећао се и школских ферија проведених у селу Белановица одакле је била фамилија његове мајке. – Лети сам био код деде у Белановици, страшно сам мрзео што морам да делим распуст са неким сеоском клинцима који никада нису видели ниједан филм. Био сам прави београдски сноб. Ипак, није било лоше гледати прасиће, кокошке, гуске... На срећу 1973. године добио сам посао на Универзитету у Њу Хемпширу и купили смо кућу близу тог места. Опет сам био уз краве, прасиће, гуске... све домаће животиње и понеку дивљу као што су медвед или лисица. Јако волим то место, моју америчку Белановицу. Деца су ми одрасла тамо – казао је Симић.

Његова првобитна амбиција била је да буде сликар, али га је дружење са неким пријатељима који су се разумели у савремену литературу одвело у поезију.– Моји родитељи су се развели и није ми било лако... Са 18 година сам нашао посао, а увече ишао на Универзитет. Почео сам да пишем, али никоме нисам причао да сам песник. Ту моју тајну је знало тек неколико пријатеља. Прву књигу сам објавио 1959. године и тако је почело – сећа се Симић.