Čarls Simić: Školu života sam naučio u Beogradu

Melanholija burnih ljubavnih noći, naizgled naivne dileme o opstajanju, delići lepote u surovoj svakodnevici... bile su neke od tema pesama Čarlsa Simića koje je cenjeni američki pesnik srpskog porekla čitao publici u Domu omladine.

Sala „Amerikana” bila je ispunjena poštovaocima poezije jednog od najznačajnijih svetskih pesnika koji u Beogradu boravi peti put od kada je zajedno sa porodicom 1952. godine otišao u SAD.

U svečanoj tišini Simić je čitao svoje pesme na engleskom jeziku, dok ih je u prevodu na srpski interpretirao Dejan Đurović, prenosi Tanjug.

Simić se posle čitanja pesama u razgovoru sa prevodiocem Vesnom Roganović prisećao detinjstva na beogradskim ulicama. – Istina je da sam školu života izučio na beogradskim ulicama, pre nego što sam se zainteresovao za bilo kakvo formalno obrazovanje. Kada sam 1982. godine došao iz Amerike u Beograd, komšije su mi kazale „Jadna ona tvoja majka sa tobom za vreme Drugog svetskog rata. Samo je vikala za tobom po ulici”. Bio sam dete i ignorisao sam molbe roditelja da ne idem dalje od kapije. Naučio sam život rano na beogradskim ulicama. Svašta sam video na tim ulicama za vreme rata – kazao je Simić.

Publika u sali „Amerikana“ (Foto Ž. Jovanović)

Slavni pesnik je uz osmeh „priznao” publici u Domu omladine da je bio loš đak u gimnaziji. – Ponavljao sam drugi razred gimnazije, jer sam bežao iz škole i išao da gledam filmove u bioskopu „Balkan”. U tom bioskopu su prolazili pacovi ispred platna i po sali za vreme projekcija filmova... Iz gimnazije su na kraju poslali kući policiju, kako bi obavestili moju majku kako sam neodgovoran đak. Sve naše komšije su mislile da ću na robiji da završim – pričao je Simić.

O svojim interesovanjima za literaturu Simić „krivi” veliku biblioteku svog oca. – Tu sam otkrio knjige. U emigraciji ste jako usamljeni, a mi smo pre Amerike bili u Parizu godinu dana i tamo sam čitao. U tamošnjoj gimnaziji se opet nisam proslavio. Profesor Bertan je sa zadovoljstvom čitao moje ocene: „Algebra – 0, jezik – 0... sve nule. Mislio je „ovaj mali Balkanac je niža rasa” i sa zadovoljstvom je čitao te ocene. Kasnije sam stigao u Ameriku i shvatio da bez obrazovanja nema ništa – kazao je Simić.

Cenjeni pesnik i esejista prisećao se i školskih ferija provedenih u selu Belanovica odakle je bila familija njegove majke. – Leti sam bio kod dede u Belanovici, strašno sam mrzeo što moram da delim raspust sa nekim seoskom klincima koji nikada nisu videli nijedan film. Bio sam pravi beogradski snob. Ipak, nije bilo loše gledati prasiće, kokoške, guske... Na sreću 1973. godine dobio sam posao na Univerzitetu u Nju Hempširu i kupili smo kuću blizu tog mesta. Opet sam bio uz krave, prasiće, guske... sve domaće životinje i poneku divlju kao što su medved ili lisica. Jako volim to mesto, moju američku Belanovicu. Deca su mi odrasla tamo – kazao je Simić.

Njegova prvobitna ambicija bila je da bude slikar, ali ga je druženje sa nekim prijateljima koji su se razumeli u savremenu literaturu odvelo u poeziju.– Moji roditelji su se razveli i nije mi bilo lako... Sa 18 godina sam našao posao, a uveče išao na Univerzitet. Počeo sam da pišem, ali nikome nisam pričao da sam pesnik. Tu moju tajnu je znalo tek nekoliko prijatelja. Prvu knjigu sam objavio 1959. godine i tako je počelo – seća se Simić.