Букурештанска вртешка

Евентуални улазак Украјине у НАТО значио би и крај њеног постојања као јединствене државе, најавио је председник Русије Владимир Путин током сусрета са америчким колегом Џорџом Бушом 4. априла, на самиту одржаном у Букурешту. Поменута Путинова најава нигде није забележена као званичан став већ је у медије процурила из извора блиских учесницима сусрета двојице лидера, пренео је угледни московски дневни лист „Комерсант“.

Према поменутим изворима, Русија би, у случају да се влади у Кијеву коначно да зелено светло за придруживање западној војној алијанси, извршила анексију Крима и источне Украјине, тврди „Комерсант“. Лист подсећа и да је Москва сличан став изнела и у случају Грузије, која би уласком у НАТО остала без Абхазије и Јужне Осетије. Основу за поделу кавкаске републике Москва налази у преседану начињеном једностраним проглашењем Косова за независну републику и признавањем оваквог чина од стране САД и дела земаља чланица ЕУ. Не треба ни сумњати да би евентуално цепање Украјине било корак даље и дефинитиван крај Европе какву данас познајемо.

Ко штити Украјину

Одлука алијансе да са двема бившим совјетским републикама потпише такозвани План дејстава за достизање чланства у НАТО је, дакле, одложена. Незванично, најодлучнији заговорник оваквог решења била је Немачка. Званично, позив Украјини и Грузији само је померен за крај године. Обе интерпретације букурештанског догађаја требало би, међутим, посматрати више као упорна настојања Американаца да колико-толико очувају пољуљани међународни углед свог председника Џорџа Буша, али и да се Москва одобровољи за сарадњу у борби против авганистанских талибана. Подсетимо, Американцима у овом рату не иде баш најбоље. Чести масакри над тамошњим цивилним становништвом јасан су показатељ да такозвана коалиција нема довољно капацитета за успешне војне операције и да би јој руска помоћ у том смислу добро дошла.

Државни врх у Кијеву не крије разочарење изостанком позива у НАТО. Истовремено, овде нико не помиње чињеницу да је, према истраживањима јавног мњења, једва 11 одсто Украјинаца спремно за чланство у алијанси. Председник Виктор Јушченко је недавно изјавио како једино улазак у западни војни савез земљи гарантује „вечити суверенитет“. Међутим, ова теза тешко да може да буде прихваћена. Наиме, према Будимпештанском договору из 1994. године, суверенитет и територијалну целовитост Украјине гарантују сталне чланице Савета безбедности УН: Русија, САД, Кина, Велика Британија и Француска. Испада по томе да Јушченко више верује у НАТО него у УН, што би се могло показати као мач са две оштрице.

Када је реч о Украјини, о незадовољству дешавањима на самиту НАТО-а говори још један догађај – превремени повратак у домовину амбасадора који су службовали у Русији и Немачкој. Наиме, према мишљењу надлежних, поменута двојица нису учинила све што је требало како би својим домаћинима објаснили мотиве бивше совјетске републике за придружење алијанси.

Вратимо се, међутим, најавама из Москве да неће благонаклоно гледати на прелазак Украјине и Грузије у противнички војни табор. Најгрлатији је, као по обичају, Владимир Жириновски који сматра да Русија мора жестоко да одговори на сваки сличан покушај војног сврставања, па чак и да покрене питање ваљаности граница које сада деле поменуте државе и Русију. Лидер Либералнодемократске партије Русије, наравно, воли да даје бомбастичне изјаве, али ваља имати на уму и да их не даје олако и без барем прећутне сагласности појединаца из државног врха. 

Оклевање партнера

У том светлу треба посматрати и став Александра Гељевича Дугина, угледног руског политичког активисте и идеолога и оснивача „неоевроазијства” – савремене руске геополитичке школе. По Дугину, опасност по Русију долази већ и самим одлагањем решавања судбине Украјине и Грузије у оквирима НАТО-а. Наиме, он сматра да је баланс војних снага између САД и Русије такав да је управо сада тренутак да се учини нешто конкретно како би се на дуже време неутралисала моћ Вашингтона и гурање света у пропаст глобализма изграђеног према моделу америчке демократије и спољне политике, тј. владавине силе над међународним правом.

Оклевање европских партнера (не само Немачке) да приме Украјину у НАТО и ЕУ сасвим је разумљиво. Реч је о највећој европској држави (после Русије), смештеној у самом срцу Старог континента. Са својих скоро 50 милиона становника и стратешком позицијом, Украјина би свакако заслуживала посебну позицију у оквирима било које међународне организације. Њен глас би морао да се слуша пажљивије од гласова других, такозваних, новоевропљана.

А евентуални расцеп овакве државе сигурно би изазвао хаос који би захватио и просторе ван њених граница, пре свега Пољску, Немачку, Румунију... дакле садашње чланице НАТО-а и ЕУ. Нова драматична дешавања у Европи ишла би наруку, искључиво, Вашингтону. И никоме другоме.