Техерански контрасти

Од пре девет година нова кула, Борџ-е-Милад, 435 метара висок торањ, пресеца све магловите техеранске хоризонте када нису заклоњени загађеним ваздухом.

Становништво се од милион пре пола века увећало 12 пута, а богатство нафте је – упркос деценијским санкцијама – омогућило изградњу 200 километара ауто-путева, надвожњака и подвожњака, необичног металног моста асиметричних линија који на своја два нивоа прескаче осам колона асфалта.

Исламска република је јединствен експеримент владавине засноване на учењима веровесника Мухамеда и републиканске политичке традиције. Контрасти Техерана неодољиво подсећају на иранску политику разапету између Vox populi и Vox Dei, између реформиста који су сада на власти и конзервативних ајатолаха под црним турбанима који намећу стриктне норме ислама.

Чекам да напољу попусти врућина која је у југозападном граду Ахвазу донела чак 53,8 Целзијуса. Ужарени ваздух лакше се гута јер је влага изузетно ниска.

Пријатније је на северу, тамо где испод обронака Албурза помпезне ограде од кованог гвожђа чувају раскошне палате ограђеним високим зидовима, где мушкарци возе „мерцедесе” и „поршее”, а имућне Иранке се приказују по супермодерном тржном центру „Паладијум”.

Прошла је деценија откако су конзервативне власти слале припаднике полиције за чување исламске чистоте да утерују ред у облачење техеранских жена. Данас многе, студенткиње али и пословне жене, сасвим овлаш прекривају главу колоритним марамама.

Узимам такси. Спуштање са севера ка крајњем југу, пут од 900 метара надморске висине, вожња је кроз оштре социјалне разлике овог друштва, својеврстан деманти егалитаристичке природе исламске вере.

Температура и загађеност ваздуха расту. Саобраћај као да потврђује Шекспиров закључак да у сваком хаосу има система. Аутомобили се гурају као и људи. Семафори су више улична икебана него регулаторно саобраћајно тело. Милион мотоциклиста попут ројева оса надиру са свих страна.

Жене између Курана и интернета

Женама је забрањено да возе мотоцикле, али, за разлику од Саудијске Арабије, слободно управљају аутомобилима. Жене таксисти могу да возе само жене, мада жене могу да уђу у такси чији је возач мушкарац. Што је ауто скромнији, већа је вероватноћа да га вози мушкарац. На југу је упечатљив свет Курана.

Све је више суморних црних чадора жена из традиционалистичких породица. Начин на који се облаче је непогрешив политички барометар.

У иранском парламенту, меџлису, први пут у историји исламске републике је међу 290 посланика више жена (17) него клерикалаца. Многе имају важне позиције у бизнису. Играју фудбал, истина забрађене. На техеранском универзитету сваке године дипломира готово исти број девојака као младића.

Ипак, у патријархалној средини која фаворизује мушкарца, конзервативни кругови везани за врхове шиитске теократије сматрају да су образоване жене претња друштву, па су студенткињама ограничили приступ десетинама академских делатности. Жена и даље не сме да се рукује са мушкарцем.

Теписи, нарација историје и културе

Прелазим улицу, што је посебна врста авантуризма, и стижем до Великог базара, покривеног лавиринта десет километара уских пролаза кроз који се тискају људи, запреге, колица. Техерански је један од највећих базара у овом делу света коме је трговина колективни ДНК запис.

Оштрачи маказа, поправљачи машина за шивење, продавци шерпи и шрафова, чадора, пистаћа и чајева, базари зачина, текстила, злата и сребра. У општем метежу највише је младих. Од 1980. до данас иранско становништво се удвостручило достижући 81 милион. Млади профитирају од образовања, али тешко налазе посао: чак 29 одсто је незапослено. Остаје им само да чекају да се испуни обећање председника Хасана Руханија да ће се годишње отварати 900.000 радних места. „Није лако створити новог исламског човека”, објашњавао ми је таксиста који има диплому из компјутерских наука. „Власти нуде духовни поглед као главни прибор, али треба наћи посао.”

Узимам од уличног продавца чашу згуснутог црвеног сока од нара, омиљеног воћа које је свето зороастријанској вери, религији већине Персијанаца пре него што је дошао ислам. Идем тамо где су на вуни, вуни-свили или чистој свили често неписмене занатлије још од 16. века, доласком на власт династије Сасанида, исписивале славну историју персијских тепиха.

Вешт продавац – а сви су вешти – увукао ме је у дућан. Научио сам да никада не покажем због чега сам ушао. Власник је бољи психолог од мене. Ваљда је приметио како су се зенице прошириле на свилени „ком” који се прелива од тамнозеленог до светлозеленог. Сваки чвор као да има неку своју причу. Нарација историје и културе. „Видим одмах да сте зналац. Знате шта је добро”, каже исто што и сваком странцу. „Даћу вам добру цену.”

Распростире испред мојих ногу раскош саткану у Кому, најсветијем шиитском граду Ирана. Одувек сам више волео тепихе који су имена добили по градовима – исфахан, кашан, керман, наин, шираз, табриз – него номадске.

Милион људи, махом дечака или девојчица, бави се данас ткањем тепиха и ћилима. Иран држи 20 процената светског извоза тепиха од којих ове године очекује приход од близу 250 милиона долара. Покушај да се после укидања међународних санкција обнови извоз за САД спречен је. Доналд Трамп то не да.

Од кавијара до антиквара

Нешто даље, продаје се свеж кавијар. Произвођачи са Каспијског мора имају само 15–20 минута да драгоцени товар изваде из јесетре, пропусте га кроз филтере, усоле и спакују у конзерве које ће обилазити свет. Део заврши по овим малим радњама, а купац мора да га потроши за највише два дана.

До пре неку годину Техеран је био међу најјевтинијим престоницама света, али данас је постао сувише скуп за многе његове житеље, посебно за оне са сиромашног југа.

У базару барем нема аутомобила. Максимално се концентришем за нови велеслалом и одлазим у улицу Манухери. Већину продавница антике држе Јевреји којих је у Ирану око 30.000 – највећа њихова заједница Блиског истока иако су многи побегли после Хомеинијеве револуције.

Сијамак Морех Садг има загарантовано место посланика јеврејске заједнице у меџлису. Породица Јерушалаими годинама држи галерију тепиха у познатом техеранском хотелу.

Сви подсећају на историјску мултикултуралност државе и на толеранцију без обзира на то што живе у земљи која је на ратној нози са „ционистичким ентитетом”.

Кир Велики свакако није могао да замисли на шта ће му земља личити када је 550. године старе ере основао Персијско царство, али свакако би му се допало да многи млади Иранци данас своју земљу називају – Персијом.