Teheranski kontrasti

Od pre devet godina nova kula, Bordž-e-Milad, 435 metara visok toranj, preseca sve maglovite teheranske horizonte kada nisu zaklonjeni zagađenim vazduhom.

Stanovništvo se od milion pre pola veka uvećalo 12 puta, a bogatstvo nafte je – uprkos decenijskim sankcijama – omogućilo izgradnju 200 kilometara auto-puteva, nadvožnjaka i podvožnjaka, neobičnog metalnog mosta asimetričnih linija koji na svoja dva nivoa preskače osam kolona asfalta.

Islamska republika je jedinstven eksperiment vladavine zasnovane na učenjima verovesnika Muhameda i republikanske političke tradicije. Kontrasti Teherana neodoljivo podsećaju na iransku politiku razapetu između Vox populi i Vox Dei, između reformista koji su sada na vlasti i konzervativnih ajatolaha pod crnim turbanima koji nameću striktne norme islama.

Čekam da napolju popusti vrućina koja je u jugozapadnom gradu Ahvazu donela čak 53,8 Celzijusa. Užareni vazduh lakše se guta jer je vlaga izuzetno niska.

Prijatnije je na severu, tamo gde ispod obronaka Alburza pompezne ograde od kovanog gvožđa čuvaju raskošne palate ograđenim visokim zidovima, gde muškarci voze „mercedese” i „poršee”, a imućne Iranke se prikazuju po supermodernom tržnom centru „Paladijum”.

Prošla je decenija otkako su konzervativne vlasti slale pripadnike policije za čuvanje islamske čistote da uteruju red u oblačenje teheranskih žena. Danas mnoge, studentkinje ali i poslovne žene, sasvim ovlaš prekrivaju glavu koloritnim maramama.

Uzimam taksi. Spuštanje sa severa ka krajnjem jugu, put od 900 metara nadmorske visine, vožnja je kroz oštre socijalne razlike ovog društva, svojevrstan demanti egalitarističke prirode islamske vere.

Temperatura i zagađenost vazduha rastu. Saobraćaj kao da potvrđuje Šekspirov zaključak da u svakom haosu ima sistema. Automobili se guraju kao i ljudi. Semafori su više ulična ikebana nego regulatorno saobraćajno telo. Milion motociklista poput rojeva osa nadiru sa svih strana.

Žene između Kurana i interneta

Ženama je zabranjeno da voze motocikle, ali, za razliku od Saudijske Arabije, slobodno upravljaju automobilima. Žene taksisti mogu da voze samo žene, mada žene mogu da uđu u taksi čiji je vozač muškarac. Što je auto skromniji, veća je verovatnoća da ga vozi muškarac. Na jugu je upečatljiv svet Kurana.

Sve je više sumornih crnih čadora žena iz tradicionalističkih porodica. Način na koji se oblače je nepogrešiv politički barometar.

U iranskom parlamentu, medžlisu, prvi put u istoriji islamske republike je među 290 poslanika više žena (17) nego klerikalaca. Mnoge imaju važne pozicije u biznisu. Igraju fudbal, istina zabrađene. Na teheranskom univerzitetu svake godine diplomira gotovo isti broj devojaka kao mladića.

Ipak, u patrijarhalnoj sredini koja favorizuje muškarca, konzervativni krugovi vezani za vrhove šiitske teokratije smatraju da su obrazovane žene pretnja društvu, pa su studentkinjama ograničili pristup desetinama akademskih delatnosti. Žena i dalje ne sme da se rukuje sa muškarcem.

Tepisi, naracija istorije i kulture

Prelazim ulicu, što je posebna vrsta avanturizma, i stižem do Velikog bazara, pokrivenog lavirinta deset kilometara uskih prolaza kroz koji se tiskaju ljudi, zaprege, kolica. Teheranski je jedan od najvećih bazara u ovom delu sveta kome je trgovina kolektivni DNK zapis.

Oštrači makaza, popravljači mašina za šivenje, prodavci šerpi i šrafova, čadora, pistaća i čajeva, bazari začina, tekstila, zlata i srebra. U opštem metežu najviše je mladih. Od 1980. do danas iransko stanovništvo se udvostručilo dostižući 81 milion. Mladi profitiraju od obrazovanja, ali teško nalaze posao: čak 29 odsto je nezaposleno. Ostaje im samo da čekaju da se ispuni obećanje predsednika Hasana Ruhanija da će se godišnje otvarati 900.000 radnih mesta. „Nije lako stvoriti novog islamskog čoveka”, objašnjavao mi je taksista koji ima diplomu iz kompjuterskih nauka. „Vlasti nude duhovni pogled kao glavni pribor, ali treba naći posao.”

Uzimam od uličnog prodavca čašu zgusnutog crvenog soka od nara, omiljenog voća koje je sveto zoroastrijanskoj veri, religiji većine Persijanaca pre nego što je došao islam. Idem tamo gde su na vuni, vuni-svili ili čistoj svili često nepismene zanatlije još od 16. veka, dolaskom na vlast dinastije Sasanida, ispisivale slavnu istoriju persijskih tepiha.

Vešt prodavac – a svi su vešti – uvukao me je u dućan. Naučio sam da nikada ne pokažem zbog čega sam ušao. Vlasnik je bolji psiholog od mene. Valjda je primetio kako su se zenice proširile na svileni „kom” koji se preliva od tamnozelenog do svetlozelenog. Svaki čvor kao da ima neku svoju priču. Naracija istorije i kulture. „Vidim odmah da ste znalac. Znate šta je dobro”, kaže isto što i svakom strancu. „Daću vam dobru cenu.”

Rasprostire ispred mojih nogu raskoš satkanu u Komu, najsvetijem šiitskom gradu Irana. Oduvek sam više voleo tepihe koji su imena dobili po gradovima – isfahan, kašan, kerman, nain, širaz, tabriz – nego nomadske.

Milion ljudi, mahom dečaka ili devojčica, bavi se danas tkanjem tepiha i ćilima. Iran drži 20 procenata svetskog izvoza tepiha od kojih ove godine očekuje prihod od blizu 250 miliona dolara. Pokušaj da se posle ukidanja međunarodnih sankcija obnovi izvoz za SAD sprečen je. Donald Tramp to ne da.

Od kavijara do antikvara

Nešto dalje, prodaje se svež kavijar. Proizvođači sa Kaspijskog mora imaju samo 15–20 minuta da dragoceni tovar izvade iz jesetre, propuste ga kroz filtere, usole i spakuju u konzerve koje će obilaziti svet. Deo završi po ovim malim radnjama, a kupac mora da ga potroši za najviše dva dana.

Do pre neku godinu Teheran je bio među najjevtinijim prestonicama sveta, ali danas je postao suviše skup za mnoge njegove žitelje, posebno za one sa siromašnog juga.

U bazaru barem nema automobila. Maksimalno se koncentrišem za novi veleslalom i odlazim u ulicu Manuheri. Većinu prodavnica antike drže Jevreji kojih je u Iranu oko 30.000 – najveća njihova zajednica Bliskog istoka iako su mnogi pobegli posle Homeinijeve revolucije.

Sijamak Moreh Sadg ima zagarantovano mesto poslanika jevrejske zajednice u medžlisu. Porodica Jerušalaimi godinama drži galeriju tepiha u poznatom teheranskom hotelu.

Svi podsećaju na istorijsku multikulturalnost države i na toleranciju bez obzira na to što žive u zemlji koja je na ratnoj nozi sa „cionističkim entitetom”.

Kir Veliki svakako nije mogao da zamisli na šta će mu zemlja ličiti kada je 550. godine stare ere osnovao Persijsko carstvo, ali svakako bi mu se dopalo da mnogi mladi Iranci danas svoju zemlju nazivaju – Persijom.