Вође као богови

У процесу добијања виза потписали смо да имају право да нам проверавају телефоне. Звали су наше фирме да провере где радимо. Није смео да иде неко ко ради за медије – прича Милосављевић, који је за 14 година са својом агенцијом прошао многе необичне дестинације, али признаје да је ово било потпуно другачије од свега што је видео.

Телефоне им ипак нису претресали, али је војна официрка, пре него што ће српска група кренути назад возом у Кину, љутито затражила да један од путника избрише фотографију девојака у униформи коју је пре тога снимио.

Аранжман уговорен посредством кинеске агенције обухватио је и посету демилитаризованој зони између две Кореје.

– Тамо је ограничено кретање, доста је војске и не сме да се слика. Севернокорејски војници су били напољу, а јужнокорејски у згради, нису смели да се виде. Обрнуто је правило када су посете из Јужне Кореје. Били смо у плавој соби, фактички на територији две државе, где су се водили преговори за потписивање примирја. Севернокорејци су поносни јер тврде да су победили – прича Милосављевић.

У градовима су посећивали дечје театре у бројним центрима за таленте, акробатске представе, ишли на куглање са локалцима, пили севернокорејско пиво које домаћини хвале као најбоље на свету.

Цивилизовано, чисто, организовано, ограничено, строго контролисано... речи су које наш саговорник често понавља док преноси утиске. Инфраструктура у Пјонгјангу је, кажу, боља него у Београду, а град се гаси у девет увече, када сви одлазе на спавање.

Фарме у унутрашњости личе на наше задруге, села су чиста, зграде окречене, а људи, пристојно одевени у неку од локалних варијација одеће, нису деловали да су гладни.

– Не могу да верујем да је све било намештено и специјално изрежирано за шест дана за нас једанаесторо – каже Милосављевић.

Било им је дозвољено да уђу у само једну продавницу, а претходно су разменили новац уз строги надзор водича и нису смели да фотографишу унутрашњост. На рафовима су углавном локални и кинески производи. На ауто-путу за четири сата вожње нису видели више од два аутомобила, јер локално становништво мора да има посебна одобрења за кретање ван свог места.

И групи из Србије кретање је било ограничено по испланираној траси, без могућности да, на пример, самостално оду у ресторан. Све време су их пратила два водича и камерман њихове телевизије, који им је на крају за успомену поклонио филм од 45 минута.

С водичем, девојком Ким, комуницирали су на енглеском.

Нека питања је вешто избегавала, на пример колике су им плате. Рекла је да не зна колико вођа Ким има година, нити да ли има децу, јер су то поверљиве информације. На питање ко ће га наследити рекла је да се надају да ће живети вечно.

– Ким се на крају расплакала, рекла је да зна да су нашу земљу бомбардовали и да они добро знају како је бити погрешно представљен у светским медијима. Причала нам је вицеве о Бушу, певала корејске успаванке, а ми смо њој певали „Хеј Словени”. Рекла је да дођемо опет и пренесемо људима у Србији да су мирољубива земља која не жели никог да напада, већ само брани своје системе вредности – преноси вођа групе.

Време прве организоване посете из Србије тешко да је могло да буде горе. У јулу је Пјонгјанг тестирао две балистичке ракете дугог домета, које наводно могу да добаце до САД. Група је ушла у земљу 9. августа, у време заоштрене реторике између Доналда Трампа, који је претио ватром и бесом, и Кима, који је претио да ће усмерити ракету на америчко острво Гуам.

У медијској изолацији, без роминга и са очајним хотелским интернетом, наша група је једино могла да се ослони на информације које су из Србије добијали с хотелског телефона.

Никаква специјална атмосфера није се осећала у то време, каже Милосављевић, осим да су „спремни на било шта”:

– Хвале се да имају девет милиона војника, да су четврта сила на свету и да ће опет поразити Американце.

Статуе и портрети Ким Џонг Ила и Ким Ил Сунга, оца и деде садашњег вође, свуда су изложени и туристи морају да их фотографишу у целини, без „сечења”. Могли су да купе пропагандни материјал са порукама о снази и моћи Северне Кореје, али не и са ликовима лидера. Старији чланови групе подсетили су се времена Титових пионира, јер је на приредбама и слетовима које су пратили свуда било дечице са црвеним марамама.

– Као да сте отишли у књигу Орвела или Хакслија... Лидере третирају као богове. Пропаганда ради своје, али није баш све онако како се представља у медијима – сумира утиске, уверен да не постоји шанса да дође до сукоба, јер би цивилне жртве биле превелике.

– А стекао сам утисак да с Кинезима имају такав дил да ће их бранити – закључује Милосављевић.