Vođe kao bogovi

U procesu dobijanja viza potpisali smo da imaju pravo da nam proveravaju telefone. Zvali su naše firme da provere gde radimo. Nije smeo da ide neko ko radi za medije – priča Milosavljević, koji je za 14 godina sa svojom agencijom prošao mnoge neobične destinacije, ali priznaje da je ovo bilo potpuno drugačije od svega što je video.

Telefone im ipak nisu pretresali, ali je vojna oficirka, pre nego što će srpska grupa krenuti nazad vozom u Kinu, ljutito zatražila da jedan od putnika izbriše fotografiju devojaka u uniformi koju je pre toga snimio.

Aranžman ugovoren posredstvom kineske agencije obuhvatio je i posetu demilitarizovanoj zoni između dve Koreje.

– Tamo je ograničeno kretanje, dosta je vojske i ne sme da se slika. Severnokorejski vojnici su bili napolju, a južnokorejski u zgradi, nisu smeli da se vide. Obrnuto je pravilo kada su posete iz Južne Koreje. Bili smo u plavoj sobi, faktički na teritoriji dve države, gde su se vodili pregovori za potpisivanje primirja. Severnokorejci su ponosni jer tvrde da su pobedili – priča Milosavljević.

U gradovima su posećivali dečje teatre u brojnim centrima za talente, akrobatske predstave, išli na kuglanje sa lokalcima, pili severnokorejsko pivo koje domaćini hvale kao najbolje na svetu.

Civilizovano, čisto, organizovano, ograničeno, strogo kontrolisano... reči su koje naš sagovornik često ponavlja dok prenosi utiske. Infrastruktura u Pjongjangu je, kažu, bolja nego u Beogradu, a grad se gasi u devet uveče, kada svi odlaze na spavanje.

Farme u unutrašnjosti liče na naše zadruge, sela su čista, zgrade okrečene, a ljudi, pristojno odeveni u neku od lokalnih varijacija odeće, nisu delovali da su gladni.

– Ne mogu da verujem da je sve bilo namešteno i specijalno izrežirano za šest dana za nas jedanaestoro – kaže Milosavljević.

Bilo im je dozvoljeno da uđu u samo jednu prodavnicu, a prethodno su razmenili novac uz strogi nadzor vodiča i nisu smeli da fotografišu unutrašnjost. Na rafovima su uglavnom lokalni i kineski proizvodi. Na auto-putu za četiri sata vožnje nisu videli više od dva automobila, jer lokalno stanovništvo mora da ima posebna odobrenja za kretanje van svog mesta.

I grupi iz Srbije kretanje je bilo ograničeno po isplaniranoj trasi, bez mogućnosti da, na primer, samostalno odu u restoran. Sve vreme su ih pratila dva vodiča i kamerman njihove televizije, koji im je na kraju za uspomenu poklonio film od 45 minuta.

S vodičem, devojkom Kim, komunicirali su na engleskom.

Neka pitanja je vešto izbegavala, na primer kolike su im plate. Rekla je da ne zna koliko vođa Kim ima godina, niti da li ima decu, jer su to poverljive informacije. Na pitanje ko će ga naslediti rekla je da se nadaju da će živeti večno.

– Kim se na kraju rasplakala, rekla je da zna da su našu zemlju bombardovali i da oni dobro znaju kako je biti pogrešno predstavljen u svetskim medijima. Pričala nam je viceve o Bušu, pevala korejske uspavanke, a mi smo njoj pevali „Hej Sloveni”. Rekla je da dođemo opet i prenesemo ljudima u Srbiji da su miroljubiva zemlja koja ne želi nikog da napada, već samo brani svoje sisteme vrednosti – prenosi vođa grupe.

Vreme prve organizovane posete iz Srbije teško da je moglo da bude gore. U julu je Pjongjang testirao dve balističke rakete dugog dometa, koje navodno mogu da dobace do SAD. Grupa je ušla u zemlju 9. avgusta, u vreme zaoštrene retorike između Donalda Trampa, koji je pretio vatrom i besom, i Kima, koji je pretio da će usmeriti raketu na američko ostrvo Guam.

U medijskoj izolaciji, bez rominga i sa očajnim hotelskim internetom, naša grupa je jedino mogla da se osloni na informacije koje su iz Srbije dobijali s hotelskog telefona.

Nikakva specijalna atmosfera nije se osećala u to vreme, kaže Milosavljević, osim da su „spremni na bilo šta”:

– Hvale se da imaju devet miliona vojnika, da su četvrta sila na svetu i da će opet poraziti Amerikance.

Statue i portreti Kim Džong Ila i Kim Il Sunga, oca i dede sadašnjeg vođe, svuda su izloženi i turisti moraju da ih fotografišu u celini, bez „sečenja”. Mogli su da kupe propagandni materijal sa porukama o snazi i moći Severne Koreje, ali ne i sa likovima lidera. Stariji članovi grupe podsetili su se vremena Titovih pionira, jer je na priredbama i sletovima koje su pratili svuda bilo dečice sa crvenim maramama.

– Kao da ste otišli u knjigu Orvela ili Hakslija... Lidere tretiraju kao bogove. Propaganda radi svoje, ali nije baš sve onako kako se predstavlja u medijima – sumira utiske, uveren da ne postoji šansa da dođe do sukoba, jer bi civilne žrtve bile prevelike.

– A stekao sam utisak da s Kinezima imaju takav dil da će ih braniti – zaključuje Milosavljević.