Грејсон Пери у бањалучком музеју

Ства­ра­ју­ћи лик Ти­ма, Греј­сон Пе­ри за­пра­во од­ра­жа­ва се­ри­ју сли­ка из 18. ве­ка под на­зи­вом „Жи­вот раз­врат­ни­ка”, ко­ју је кре­и­рао ен­гле­ски сли­кар Ви­ли­јам Хо­гарт. Тих осам сли­ка из Хо­гар­то­вог ци­клу­са – чи­ји су прин­то­ви уз 20 фак­си­ми­ла и три до­ку­мен­тар­на фил­ма, са­став­ни део Пе­ри­је­ве из­ло­жбе – на­и­ме, при­ча­ју о мла­ди­ћу ко­ји на­кон што од оца твр­ди­це на­сле­ди бо­гат­ство кре­ће пу­тем по­ро­ка и са­мо­у­ни­ште­ња. То је Пе­ри­ју по­слу­жи­ло као ин­спи­ра­ци­ја за „Та­шти­ну ма­лих раз­ли­ка”.    

Пр­ве две Пе­ри­је­ве та­пи­се­ри­је фо­ку­си­ра­ју се на укус бри­тан­ске рад­нич­ке кла­се, дру­ге две на укус сред­ње кла­се, а пе­та и ше­ста на укус ви­ших кла­са.

Та­пи­се­ри­је су бо­га­те са­др­жа­јем, де­та­љи­ма и бо­јом и при­ка­зу­ју мно­ге екс­цен­трич­но­сти и је­дин­стве­но­сти ко­је се ве­зу­ју за жи­вот у Бри­та­ни­ји, од ди­зај­на ен­те­ри­је­ра до бри­тан­ске ку­хи­ње, по­ли­тич­ких про­те­ста и тра­че­ва о жи­во­ти­ма по­зна­тих лич­но­сти. Ком­по­зи­ци­ја сва­ке од та­пи­се­ри­ја до­не­кле под­се­ћа на де­ла ра­не ре­не­сан­се. 

„Ко­ри­сте­ћи тра­ди­ци­о­нал­не ме­то­де и освр­ћу­ћи се на слав­не мо­мен­те у исто­ри­ји умет­но­сти, Пе­ри уз­ди­же мо­дер­на дру­штва и сва­ко­днев­но нас под­сти­че да по­сма­тра­мо свет око се­бе на дру­га­чи­ји на­чин”, опи­са­ла је из­ло­жбу Ге­ма Хо­линг­тон, гло­бал­на ди­рек­то­ри­ца за из­ло­жбе Бри­тиш ка­ун­си­ла. 

Пе­ри је је­дан од нај­по­зна­ти­јих бри­тан­ских са­вре­ме­них умет­ни­ка сво­је ге­не­ра­ци­је, пре­по­зна­тљив по ке­ра­ми­ци, скулп­ту­ра­ма, цр­те­жи­ма, гра­фи­ка­ма и та­пи­се­ри­ја­ма, ка­ко би ис­тра­жио сво­ју фа­сци­на­ци­ју са­вре­ме­ним дру­штве­ним пи­та­њи­ма и че­сто про­во­ка­тив­ним те­ма­ма као што су ре­ли­ги­ја, пол, по­ли­ти­ка, кла­се и иден­ти­тет. Пре­по­зна­тљив је и по не­кон­вен­ци­о­нал­ном род­ном иден­ти­те­ту и екс­цен­трич­ном, жен­ском ал­тер егу Клер. Умет­ник жи­ви и ра­ди у Лон­до­ну, до­бит­ник је пре­сти­жне Тар­не­ро­ве на­гра­де за 2003. го­ди­ну ко­ју је пре­у­зео об­у­чен као же­на. Ко­ри­сти ис­ку­ства на­род­не умет­но­сти и тра­ди­ци­о­нал­них за­на­та у ре­а­ли­за­ци­ји из­ра­зи­то де­ко­ра­тив­них ра­до­ва ин­ти­ми­стич­ке са­др­жи­не, на­ру­ша­ва­ју­ћи че­сто ели­ти­стич­ке по­де­ле уну­тар ака­дем­ске умет­нич­ке сце­не и чи­не­ћи је отво­ре­ни­јом за екс­пе­ри­мен­те. 

Пе­ри је ју­че одр­жао пре­да­ва­ње у ба­ња­луч­ком Кул­тур­ном цен­тру Бан­ски двор, а по­себ­ност ба­ња­луч­ке из­ло­жбе у од­но­су на тур­не­ју по гра­до­ви­ма – Но­вом Са­ду, При­шти­ни, Са­ра­је­ву и Ти­ра­ни – је­сте та што је отва­ра­њу при­су­ство­вао и сам умет­ник. До­бит­ник Тар­не­ро­ве на­гра­де за 2003. пр­ви пут из­ла­же на овим про­сто­ри­ма.  

Пе­ри је још јед­но ве­ли­ко име из све­та умет­но­сти чи­ја из­ло­жба иза­зи­ва ве­ли­ко ин­те­ре­со­ва­ње, на­кон што је про­шло­го­ди­шњом из­ло­жбом „Но­ва ре­ли­ги­ја” Де­ми­ја­на Хер­ста МСУ РС имао нај­ве­ћу по­се­ту од осни­ва­ња.