Прве слике српског грађанског друштва

Пр­ви срп­ски фо­то­граф и ли­то­граф Ана­стас Јо­ва­но­вић био је ујед­но и пр­ви чо­век ко­ји је кне­за Ми­ха­и­ла оба­ве­стио о исто­риј­ском окон­ча­њу ото­ман­ске вла­да­ви­не у Ср­би­ји – о чи­ње­ни­ци да се тур­ска вој­ска, на­кон ви­ше­ве­ков­не вла­да­ви­не, по­вла­чи из свих гра­до­ва у на­шој зе­мљи и да Бе­о­град опет по­ста­је срп­ски град.

Тај до­га­ђај зва­нич­но је обе­ле­жен пре­да­јом кљу­че­ва кне­зу Ми­ха­и­лу на Ка­ле­мег­да­ну, а ова при­ча оста­ла је као све­до­чан­ство о ви­со­ком по­ло­жа­ју ко­ји је овај умет­ник имао на на­шем дво­ру и у дру­штву. О то­ме нам при­ча Ев­ге­ни­ја Бла­ну­ша, ви­ши ку­стос На­род­ног му­зе­ја и аутор из­ло­жбе „Сли­ка гра­ђан­ског дру­штва”, на ко­јој ће у До­му вој­ске од ве­че­рас би­ти при­ка­за­ни Јо­ва­но­ви­ће­ви ра­до­ви. 

Пор­тре­ти чи­не нај­ве­ћи део ства­ра­ла­штва ауто­ра ко­ји је ро­ђен пре тач­но две­ста го­ди­на, и то је жа­нр у ко­јем се он ис­ка­зу­је у пу­ној сна­зи, чи­ме исто­вре­ме­но при­ка­зу­је не са­мо оне ко­ји су пор­тре­ти­са­ни, већ, по­сред­но, и по­ступ­ну тран­сфор­ма­ци­ју срп­ског дру­штва у гра­ђан­ски ми­ље. Ни­је по­зна­то ко­ли­ко је укуп­но иза се­бе оста­вио фо­то­граф­ских и ли­то­граф­ских пор­тре­та, у Збир­ци Ка­би­не­та гра­фи­ке На­род­ног му­зе­ја у Бе­о­гра­ду чу­ва се го­то­во сто­ти­ну, док ће се пред пу­бли­ком све до 21. ок­то­бра на­ла­зи­ти 37 де­ла, ве­ћи­ном ли­то­га­фи­ја. 

Мо­де­ли су му би­ли по­ли­ти­ча­ри, др­жав­ни­ци, умет­ни­ци, ин­те­лек­ту­ал­ци, али и сва­ки онај ма­ли чо­век ко­ји му је за­пао за око јер сли­ко­ви­то пред­ста­вља дру­штво у ко­јем се жи­ве­ло. Упра­во овом ства­ра­о­цу мо­же­мо да за­хва­ли­мо на то­ме што нам је да­нас по­зна­то ка­ко су не­ки од нај­и­стак­ну­ти­јих љу­ди 19. ве­ка за­и­ста из­гле­да­ли. 

– Као лич­ни се­кре­тар кне­за Ми­ло­ша и упра­ви­тељ дво­ра кне­за Ми­ха­и­ла, Јо­ва­но­вић је имао при­ви­ле­ги­ју да се су­срет­не са нај­зна­чај­ни­јим љу­ди­ма свог до­ба. Упо­знао је жи­ве уче­сни­ке Пр­вог и Дру­гог срп­ског устан­ка, за­тим Ву­ка Ка­ра­џи­ћа, Ње­го­ша… Сво­је је мо­де­ле за­и­ста мо­гао да би­ра по зна­ча­ју и по вред­но­сти оно­га што су оства­ри­ли. Ства­ра­ње ње­го­ве, по оби­му и ква­ли­те­ту, им­по­зант­не га­ле­ри­је пор­тре­та за­по­че­то је у Бе­чу че­тр­де­се­тих го­ди­на 19. ве­ка и овом жан­ру био је по­све­ћен на­ред­не че­ти­ри де­це­ни­је – об­ја­шња­ва на­ша са­го­вор­ни­ца. 

Го­во­ре­ћи о на­чи­ну на ко­ји је ра­дио Јо­ва­но­вић, Ев­ге­ни­ја Бла­ну­ша на­по­ми­ње да се у из­ра­ди ли­то­гра­фи­ја, из­ме­ђу оста­лог, осла­њао на пред­ло­шке соп­стве­них фо­то­гра­фи­ја. 

– Ра­де­ћи на тај на­чин и об­у­зет жи­вим емо­ци­ја­ма, Јо­ва­но­вић је у сво­ја де­ла „упи­сао” и се­бе као ства­ра­о­ца. Су­ге­стив­ност пред­ста­вље­них лич­но­сти и њи­хо­ва ин­ди­ви­ду­ал­ност ка­рак­те­ри­сти­ке су по ко­ји­ма је пре­по­зна­тљив, уз још је­дан ва­жан мо­ме­нат: за раз­ли­ку од сте­ре­о­тип­них пор­тре­та ње­го­вог вре­ме­на, они ко­је је он ура­дио не ре­ги­стру­ју ис­кљу­чи­во же­љу на­ру­чи­ла­ца, то ни­су са­мо па­рад­ни пор­тре­ти, већ мо­дер­ни, са­вре­ме­ни, усме­ре­ни ма­хом на лич­ност мо­де­ла и њи­хо­ву пси­хо­ло­шку из­ра­жај­ност.

Знао је да пре­по­зна тре­ну­так у ко­јем се от­кри­ва су­шти­на пред­ста­вље­не лич­но­сти, ин­тен­зив­но усме­ра­ва­ју­ћи сво­ју па­жњу на ли­це мо­де­ла. Тај пси­хо­ло­шки план, ко­ји се на ње­го­вим пор­тре­ти­ма на­ме­ће ис­пред фи­зич­ког, ис­пред по­јав­ног, је­сте оно што Јо­ва­но­ви­ћа из­два­ја од кон­вен­ци­о­нал­них пор­тре­ти­ста ње­го­вог вре­ме­на.

Ово се по­себ­но уоча­ва на ње­го­вим фо­то­граф­ским пор­тре­ти­ма, на ко­ји­ма је та­ко не­што би­ло те­же по­сти­ћи не­го на сли­кар­ским пор­тре­ти­ма тог вре­ме­на. У ли­то­гра­фи­ји је био мај­стор, али ни­је био ино­ва­тор, ни­ти је ту мо­гао да по­стиг­не оно што је ус­пео у фо­то­гра­фи­ји. Крат­ко вре­ме од про­на­ла­ска тог ме­ди­ја осе­тио је ње­го­ву моћ, уви­ђа­ју­ћи да то ни­је са­мо тех­нич­ка ино­ва­ци­ја. Мо­же­мо сло­бод­но ре­ћи да овај умет­ник спа­да ме­ђу пр­ве пра­ве пор­тре­ти­сте у исто­ри­ји фо­то­граф­ске умет­но­сти – ис­ти­че ку­сто­ски­ња.