Барзанијев сан, турски кошмар

Председник Регионалне владе ирачког Курдистана тврди да сунитски Курди немају избор због недостатка подршке централних шиитских власти, али суседи процењују да референдум заказан за 25. септембар прети да поремети политички еквилибријум региона у коме је судбина Курда деценијски проблем који игнорише границе.

 „Суседи су суочени са болном дилемом: против су стварања независног курдског ентитета у Ираку, али немају начин да ефикасније притисну Барзанија”, каже за „Политику” Мурат Јеткин, угледни коментатор „Хуријета”.

Иако забринутост деле и велике силе, зазор од домино ефекта најприсутнији је у Турској. Председник Реџеп Тајип Ердоган није усамљен у оцени да би плебисцит у Ираку охрабрио близу 20 милиона турских Курда – три милиона само у Истанбулу – да крену путем на који су ступили 1984. када је Радничка партија Курдистана (ПКК) покренула оружани отпор властима у коме је до сада страдало 40.000 људи, углавном Курда.

Ердоган је позив на референдум назвао „страшном грешком”, после чега су уследиле салве упозорења да Турска неће допустити формирање „вештачке државе” на својој јужној граници. „Турска се неће устручавати да узврати на било какву претњу својим сувереним правима, безбедности и интересима”, каже премијер Бинали Јилдирим, док лидер опозиционе Партије националистичког покрета Девлет Бахчели каже: „Уколико је неопходно, Турска би овај референдум требало да сматра поводом за рат.”

Шеф турске дипломатије Мевлут Чавушоглу је крајем августа отишао за Ирак где је Барзанију пренео забринутост Анкаре, али после тога је из курдског главног града Ербила стигло провокативно саопштење да ће референдум обухватити и провинцију Киркук у којој већину чине Арапи Туркмени.

Претња је приближила власт и либерално-секуларну опозицију. „Курдски референдум је око наредног урагана у региону”, каже Осман Фарук Лагоглу, утицајни члан највеће опозиционе Народне демократске партије.

Проблем са Курдима, махом са југоистока земље, деценијама не напушта Турску. Република је од настанка 1923. промовисала концепт искључиво турског националног идентитета, што је Курдима – „планинским Турцима” – онемогућавало да испоље сопствену културу, укључујући и да говоре курдски језик.

Многа ограничења почела су да попуштају током „курдског отварања” у време првог Ердогановог премијерског мандата 2002. Курди су добили прилику да пажљиво граде своју културну аутономију, отворени су преговори и 2013. успостављено је примирје са ПКК.

Све се променило 2015. Ердогану се тада журило да што пре промени устав како би успоставио апсолутистичку власт председника, функције на коју је изабран годину дана раније. Рачуницу му је помрсила прокурдска Народна демократска партија (ХДП) која је уласком у парламент ускратила неопходну већину владајућој странци Правде и развоја.

Процењујући да су га курдски гласачи издали, Ердоган се вратио традиционалном приступу: двогодишње примирје је прекинуто, а борбе са ПКК су обновљене. Нову прилику за обрачун пружио је неуспели удар јула 2016. после кога је више од 50.000 официра, војника, полицајаца, универзитетских професора, учитеља и новинара ухапшено, а 150.000 отпуштено или суспендовано из војске, јавних служби и приватног сектора.

Под оптужбом да је ХДП повезан са „терористима”, у затвор су послате хиљаде чланова и симпатизера странке. Жртве чистки су и колидери партије: Салахатин Демиртас је осуђен због „увреде” државе и њених институција, док је Фиген Јуксекдаг избачена из парламента.

По Анадолији је влада отпустила више од 80 градоначелника и заменила их својим лојалистима. По градовима југоистока промењена су имена улица које су биле назване по истакнутим курдским личностима и уклоњене су статуе курдских хероја.

Похапшени су прокурдски адвокати. Од 173 турска новинара који су у затворима, 50 је радило за курдске медијске организације. Угашен је и једини лист на курдском, као и најмање десет ТВ канала који су емитовали програме делом на курдском.

Гушење курдског идентитета последњи је у серији удара реформама које је Ердоган започео пре више од једне деценије. У таквом амбијенту оштро противљење референдуму међу 8,5 милиона ирачких Курда је сасвим очекивано.

Барзани је био у Турској у фебруару, али тада се говорило о обостраној забринутости због планова ПКК да преузму пуну контролу на ирачком провинцијом Синџар, чиме би био створен мост према сиријским Курдима.

Колико је Турска одлучна да на све начине предупреди могућност курдског окупљања доказала је војним интервенцијама у дубини Ирака и Сирије. У првом случају против логора за обуку припадника ПКК, у другом против сиријских Курда који су прогласили аутономију на северозападу земље и планирају локалне изборе овог месеца. Анкара сматра да су ови Курди под утицајем ПКК.

Барзанијев пројекат намах се прелио преко граница. Турска и Иран, директни противници на сиријском ратишту, бурно реагују на одлуку да и провинција Киркук буде укључена у референдум. „Киркук је турски”, изјавио је један овдашњи лидер. „Таква одлука је погрешна, провокативна и неприхватљива”, кажу у Техерану. Ирачки шиити такође су против.

Створена је широка коалиција решена да не допусти настанак курдске државе која би прво поцепала Ирак, а потом се као лавина ширила Левантом. Барзани покушава да разувери званичнике у Анкари: „Наш референдум не значи рат против било ког од наших суседа. Желимо са њима добре односе, посебно са Турском”, рекао је у интервјуу за лондонски „Ал Хајат”.

Ердоган у то не верује.