Barzanijev san, turski košmar

Predsednik Regionalne vlade iračkog Kurdistana tvrdi da sunitski Kurdi nemaju izbor zbog nedostatka podrške centralnih šiitskih vlasti, ali susedi procenjuju da referendum zakazan za 25. septembar preti da poremeti politički ekvilibrijum regiona u kome je sudbina Kurda decenijski problem koji ignoriše granice.

 „Susedi su suočeni sa bolnom dilemom: protiv su stvaranja nezavisnog kurdskog entiteta u Iraku, ali nemaju način da efikasnije pritisnu Barzanija”, kaže za „Politiku” Murat Jetkin, ugledni komentator „Hurijeta”.

Iako zabrinutost dele i velike sile, zazor od domino efekta najprisutniji je u Turskoj. Predsednik Redžep Tajip Erdogan nije usamljen u oceni da bi plebiscit u Iraku ohrabrio blizu 20 miliona turskih Kurda – tri miliona samo u Istanbulu – da krenu putem na koji su stupili 1984. kada je Radnička partija Kurdistana (PKK) pokrenula oružani otpor vlastima u kome je do sada stradalo 40.000 ljudi, uglavnom Kurda.

Erdogan je poziv na referendum nazvao „strašnom greškom”, posle čega su usledile salve upozorenja da Turska neće dopustiti formiranje „veštačke države” na svojoj južnoj granici. „Turska se neće ustručavati da uzvrati na bilo kakvu pretnju svojim suverenim pravima, bezbednosti i interesima”, kaže premijer Binali Jildirim, dok lider opozicione Partije nacionalističkog pokreta Devlet Bahčeli kaže: „Ukoliko je neophodno, Turska bi ovaj referendum trebalo da smatra povodom za rat.”

Šef turske diplomatije Mevlut Čavušoglu je krajem avgusta otišao za Irak gde je Barzaniju preneo zabrinutost Ankare, ali posle toga je iz kurdskog glavnog grada Erbila stiglo provokativno saopštenje da će referendum obuhvatiti i provinciju Kirkuk u kojoj većinu čine Arapi Turkmeni.

Pretnja je približila vlast i liberalno-sekularnu opoziciju. „Kurdski referendum je oko narednog uragana u regionu”, kaže Osman Faruk Lagoglu, uticajni član najveće opozicione Narodne demokratske partije.

Problem sa Kurdima, mahom sa jugoistoka zemlje, decenijama ne napušta Tursku. Republika je od nastanka 1923. promovisala koncept isključivo turskog nacionalnog identiteta, što je Kurdima – „planinskim Turcima” – onemogućavalo da ispolje sopstvenu kulturu, uključujući i da govore kurdski jezik.

Mnoga ograničenja počela su da popuštaju tokom „kurdskog otvaranja” u vreme prvog Erdoganovog premijerskog mandata 2002. Kurdi su dobili priliku da pažljivo grade svoju kulturnu autonomiju, otvoreni su pregovori i 2013. uspostavljeno je primirje sa PKK.

Sve se promenilo 2015. Erdoganu se tada žurilo da što pre promeni ustav kako bi uspostavio apsolutističku vlast predsednika, funkcije na koju je izabran godinu dana ranije. Računicu mu je pomrsila prokurdska Narodna demokratska partija (HDP) koja je ulaskom u parlament uskratila neophodnu većinu vladajućoj stranci Pravde i razvoja.

Procenjujući da su ga kurdski glasači izdali, Erdogan se vratio tradicionalnom pristupu: dvogodišnje primirje je prekinuto, a borbe sa PKK su obnovljene. Novu priliku za obračun pružio je neuspeli udar jula 2016. posle koga je više od 50.000 oficira, vojnika, policajaca, univerzitetskih profesora, učitelja i novinara uhapšeno, a 150.000 otpušteno ili suspendovano iz vojske, javnih službi i privatnog sektora.

Pod optužbom da je HDP povezan sa „teroristima”, u zatvor su poslate hiljade članova i simpatizera stranke. Žrtve čistki su i kolideri partije: Salahatin Demirtas je osuđen zbog „uvrede” države i njenih institucija, dok je Figen Juksekdag izbačena iz parlamenta.

Po Anadoliji je vlada otpustila više od 80 gradonačelnika i zamenila ih svojim lojalistima. Po gradovima jugoistoka promenjena su imena ulica koje su bile nazvane po istaknutim kurdskim ličnostima i uklonjene su statue kurdskih heroja.

Pohapšeni su prokurdski advokati. Od 173 turska novinara koji su u zatvorima, 50 je radilo za kurdske medijske organizacije. Ugašen je i jedini list na kurdskom, kao i najmanje deset TV kanala koji su emitovali programe delom na kurdskom.

Gušenje kurdskog identiteta poslednji je u seriji udara reformama koje je Erdogan započeo pre više od jedne decenije. U takvom ambijentu oštro protivljenje referendumu među 8,5 miliona iračkih Kurda je sasvim očekivano.

Barzani je bio u Turskoj u februaru, ali tada se govorilo o obostranoj zabrinutosti zbog planova PKK da preuzmu punu kontrolu na iračkom provincijom Sindžar, čime bi bio stvoren most prema sirijskim Kurdima.

Koliko je Turska odlučna da na sve načine predupredi mogućnost kurdskog okupljanja dokazala je vojnim intervencijama u dubini Iraka i Sirije. U prvom slučaju protiv logora za obuku pripadnika PKK, u drugom protiv sirijskih Kurda koji su proglasili autonomiju na severozapadu zemlje i planiraju lokalne izbore ovog meseca. Ankara smatra da su ovi Kurdi pod uticajem PKK.

Barzanijev projekat namah se prelio preko granica. Turska i Iran, direktni protivnici na sirijskom ratištu, burno reaguju na odluku da i provincija Kirkuk bude uključena u referendum. „Kirkuk je turski”, izjavio je jedan ovdašnji lider. „Takva odluka je pogrešna, provokativna i neprihvatljiva”, kažu u Teheranu. Irački šiiti takođe su protiv.

Stvorena je široka koalicija rešena da ne dopusti nastanak kurdske države koja bi prvo pocepala Irak, a potom se kao lavina širila Levantom. Barzani pokušava da razuveri zvaničnike u Ankari: „Naš referendum ne znači rat protiv bilo kog od naših suseda. Želimo sa njima dobre odnose, posebno sa Turskom”, rekao je u intervjuu za londonski „Al Hajat”.

Erdogan u to ne veruje.