Иран између чадора и „Твитера”

Једна од уредница у новинској агенцији Ирна каже да су у новинарској професији већином жене. Док смо разговарале писала је о смрти првог постреволуционарног шефа дипломатије Ебрахима Јаздија. У време када је Јазди (умро је пре две недеље и подржавао је реформе) улазио у националистичку владу Мехдија Базгарана, новинарство, политика и друге професије нису биле за жене.

Тренутно, од 290 посланика 17 је жена (и два представника јеврејске заједнице). Меџлис, ирански парламент, један је од три стуба исламске републике. Први је врховни вођа ајатолах Хамнеи. Други је изабрани председник Хасан Рохани, а трећи је парламент. Визија иранског народа у меџлису је растрзана између конзервативизма и демократије коју воде три струје – 120 реформиста, 110 конзервативаца и 60 индепендиста. Колико су реформске снаге ипак ојачале показује то што сада посланица има више него у досадашњој историји исламске републике. Такође, у одбрану својеврсне демократичности ове институције, ваља истаћи да су посланици председнику Роханију одбили именовање министра енергетике, што је био досад незамислив сценарио.

Ипак, посланица Парвани Салахсур, шефица женске парламентарне фракције и особа задужена за односе Ирана са Србијом, жели да парламент усвоји нови сет закона о социјалним реформама. Њена визија је макар 30 одсто жена у следећем сазиву парламента.

„Жене су равноправне с мушкарцима приликом запошљавања. Имају исте плате. У Техерану живе безбедно. Моја ћерка, психолог, излази увече у град без страха да ли ће се безбедно вратити кући. Ипак, Иран треба да уреди односе у земљи и односе са светом. Желим да видим равноправну заступљеност оба пола у парламенту где седе људи који знају шта раде”, каже Парвани Салахсур за „Политику”.

Салахсурова, социолог и хришћанка, веома је енергична жена. Изразито је популарна на друштвеним мрежама. Велики је поборник либералних идеја и миљеница активиста који се залажу да прекривање главе марамом буде ствар избора а не обавезе. Она уједно носи на себи црни чадор у којем у парламенту морају бити све жене, укључујући и новинарке које одатле извештавају. Откривено јој је само лице.

Иако имају мање права у односу на мушкарце, жене играју важну улогу у Ирану који образује највећи број инжењерки. Иранке су врсне архитекте, директорке у компанијама, амбасадорке, посланице. Чине 60 одсто студентске популације. Освојиле су основне и мастер студије али, кажу, нису и личну слободу која се заснива на апсолутном праву избора. Оне возе аутомобиле, али не и моторе. У градском превозу су одвојене од мушкараца. Ако таксирају могу да повезу само жену.

Али, Салахсурова каже да њихов парламент сања велике снове у чијим остварењима ће им помоћи нуклеарни споразум, првенствено када је реч о обезбеђењу посла незапосленим сународницима. Укидање санкција доноси отварање према свету, али неминовно отвара и друга питања, попут – равноправности полова.

Председник Рохани, који је у јуну убедљиво обезбедио други мандат, управо је на „Твитеру” након избора обећао сународницима да ће испунити обећања о стварању слободнијег друштва.

У остварењу плана на путу му се намеће колизија са и даље моћним блоком шиитских високих достојанственика и конзервативних политичара, док у међувремену Вашингтон уводи нове санкције оптужујући Техеран због ракетног програма, стања људских права и спонзорисања међународног тероризма.

Шеф Беле куће решен је да чим пре напусти споразум по коме је Иран прихватио ограничења и надзор свог нуклеарног програма у замену за поступно укидање међународних санкција, као и ослобађање милијарди долара замрзнутих по западним банкама.

С друге стране, Иран планира да обезбеди посао за 900.000 људи годишње у чему га Европа бодри упркос негодовању САД. Недавно је француски председник Емануел Макрон поновио да нуклеарни договор нема алтернативу, а француски „Рено” је потписао 660 милиона евра вредан уговор са Ираном са почетном производњом од 150.000 возила годишње. 

Мараме на главама, смартфони у рукама

Чини се да је наклоност иранског народа на страни људског достојанства, верског и националног поноса. У већини су они који упиру поглед ка отварању ка свету, верујући да ће им модел верске демократије – укорењен у прошлости и оријентисан ка будућности – донети оно што желе.

А четири студенткиње архитектуре узбуђене су због живота који их чека након дугих санкција. Имају мараме на главама, смартфоне у рукама и визију земље која ће им омогућити достојанствен посао.

„У Америци је иранска научна заједница изузетно јака. Желимо да будемо део таквог колектива, али у својој држави коју ћемо реформисати. Незапосленост је пак овде велики проблем и, ако се тако настави, ми ћемо напустити Техеран”, кажу студенткиње.

Продавац тепиха Мехти Занџани очекује повратак земље на међународну сцену, поготову када је реч о извозу тепиха.

„Сваке вечери се борим са Доналдом Трампом. Молим га у мислима да скине забрану на увоз тепиха у Америку. Молим се и за успостављање међубанкарских односа јер не постоји директан платни промет са већином земаља. Желим везу са светом, да пољубим своју жену на улици а да се то не сматра грехом, да путујем слободно и да свет опет дође овде да купи моје тепихе.”

Агмита Оташпант, туристички водич, нада се да ће ускоро видети како парламент више мисли на народ него на своје приватне интересе.

„Потребан нам је парламент који ће првенствено показати свима да ми нисмо опасни или примитивни. Мој рођак је отишао у Америку где су га питали да ли је дошао на камили. Задатак наших политичара је да прво отклоне предрасуде о нама.”