Iran između čadora i „Tvitera”

Jedna od urednica u novinskoj agenciji Irna kaže da su u novinarskoj profesiji većinom žene. Dok smo razgovarale pisala je o smrti prvog postrevolucionarnog šefa diplomatije Ebrahima Jazdija. U vreme kada je Jazdi (umro je pre dve nedelje i podržavao je reforme) ulazio u nacionalističku vladu Mehdija Bazgarana, novinarstvo, politika i druge profesije nisu bile za žene.

Trenutno, od 290 poslanika 17 je žena (i dva predstavnika jevrejske zajednice). Medžlis, iranski parlament, jedan je od tri stuba islamske republike. Prvi je vrhovni vođa ajatolah Hamnei. Drugi je izabrani predsednik Hasan Rohani, a treći je parlament. Vizija iranskog naroda u medžlisu je rastrzana između konzervativizma i demokratije koju vode tri struje – 120 reformista, 110 konzervativaca i 60 independista. Koliko su reformske snage ipak ojačale pokazuje to što sada poslanica ima više nego u dosadašnjoj istoriji islamske republike. Takođe, u odbranu svojevrsne demokratičnosti ove institucije, valja istaći da su poslanici predsedniku Rohaniju odbili imenovanje ministra energetike, što je bio dosad nezamisliv scenario.

Ipak, poslanica Parvani Salahsur, šefica ženske parlamentarne frakcije i osoba zadužena za odnose Irana sa Srbijom, želi da parlament usvoji novi set zakona o socijalnim reformama. Njena vizija je makar 30 odsto žena u sledećem sazivu parlamenta.

„Žene su ravnopravne s muškarcima prilikom zapošljavanja. Imaju iste plate. U Teheranu žive bezbedno. Moja ćerka, psiholog, izlazi uveče u grad bez straha da li će se bezbedno vratiti kući. Ipak, Iran treba da uredi odnose u zemlji i odnose sa svetom. Želim da vidim ravnopravnu zastupljenost oba pola u parlamentu gde sede ljudi koji znaju šta rade”, kaže Parvani Salahsur za „Politiku”.

Salahsurova, sociolog i hrišćanka, veoma je energična žena. Izrazito je popularna na društvenim mrežama. Veliki je pobornik liberalnih ideja i miljenica aktivista koji se zalažu da prekrivanje glave maramom bude stvar izbora a ne obaveze. Ona ujedno nosi na sebi crni čador u kojem u parlamentu moraju biti sve žene, uključujući i novinarke koje odatle izveštavaju. Otkriveno joj je samo lice.

Iako imaju manje prava u odnosu na muškarce, žene igraju važnu ulogu u Iranu koji obrazuje najveći broj inženjerki. Iranke su vrsne arhitekte, direktorke u kompanijama, ambasadorke, poslanice. Čine 60 odsto studentske populacije. Osvojile su osnovne i master studije ali, kažu, nisu i ličnu slobodu koja se zasniva na apsolutnom pravu izbora. One voze automobile, ali ne i motore. U gradskom prevozu su odvojene od muškaraca. Ako taksiraju mogu da povezu samo ženu.

Ali, Salahsurova kaže da njihov parlament sanja velike snove u čijim ostvarenjima će im pomoći nuklearni sporazum, prvenstveno kada je reč o obezbeđenju posla nezaposlenim sunarodnicima. Ukidanje sankcija donosi otvaranje prema svetu, ali neminovno otvara i druga pitanja, poput – ravnopravnosti polova.

Predsednik Rohani, koji je u junu ubedljivo obezbedio drugi mandat, upravo je na „Tviteru” nakon izbora obećao sunarodnicima da će ispuniti obećanja o stvaranju slobodnijeg društva.

U ostvarenju plana na putu mu se nameće kolizija sa i dalje moćnim blokom šiitskih visokih dostojanstvenika i konzervativnih političara, dok u međuvremenu Vašington uvodi nove sankcije optužujući Teheran zbog raketnog programa, stanja ljudskih prava i sponzorisanja međunarodnog terorizma.

Šef Bele kuće rešen je da čim pre napusti sporazum po kome je Iran prihvatio ograničenja i nadzor svog nuklearnog programa u zamenu za postupno ukidanje međunarodnih sankcija, kao i oslobađanje milijardi dolara zamrznutih po zapadnim bankama.

S druge strane, Iran planira da obezbedi posao za 900.000 ljudi godišnje u čemu ga Evropa bodri uprkos negodovanju SAD. Nedavno je francuski predsednik Emanuel Makron ponovio da nuklearni dogovor nema alternativu, a francuski „Reno” je potpisao 660 miliona evra vredan ugovor sa Iranom sa početnom proizvodnjom od 150.000 vozila godišnje. 

Marame na glavama, smartfoni u rukama

Čini se da je naklonost iranskog naroda na strani ljudskog dostojanstva, verskog i nacionalnog ponosa. U većini su oni koji upiru pogled ka otvaranju ka svetu, verujući da će im model verske demokratije – ukorenjen u prošlosti i orijentisan ka budućnosti – doneti ono što žele.

A četiri studentkinje arhitekture uzbuđene su zbog života koji ih čeka nakon dugih sankcija. Imaju marame na glavama, smartfone u rukama i viziju zemlje koja će im omogućiti dostojanstven posao.

„U Americi je iranska naučna zajednica izuzetno jaka. Želimo da budemo deo takvog kolektiva, ali u svojoj državi koju ćemo reformisati. Nezaposlenost je pak ovde veliki problem i, ako se tako nastavi, mi ćemo napustiti Teheran”, kažu studentkinje.

Prodavac tepiha Mehti Zandžani očekuje povratak zemlje na međunarodnu scenu, pogotovu kada je reč o izvozu tepiha.

„Svake večeri se borim sa Donaldom Trampom. Molim ga u mislima da skine zabranu na uvoz tepiha u Ameriku. Molim se i za uspostavljanje međubankarskih odnosa jer ne postoji direktan platni promet sa većinom zemalja. Želim vezu sa svetom, da poljubim svoju ženu na ulici a da se to ne smatra grehom, da putujem slobodno i da svet opet dođe ovde da kupi moje tepihe.”

Agmita Otašpant, turistički vodič, nada se da će uskoro videti kako parlament više misli na narod nego na svoje privatne interese.

„Potreban nam je parlament koji će prvenstveno pokazati svima da mi nismo opasni ili primitivni. Moj rođak je otišao u Ameriku gde su ga pitali da li je došao na kamili. Zadatak naših političara je da prvo otklone predrasude o nama.”